Улица Артамонова, број 1... Или је био број 10. не сећам се више. Или можда 1/10... Слабо памтим бројеве. Али памтим назив аутобуске станице - "Интернат" и линију 104, као и пут кроз онај парк који је ноћу био тако страшан, до метроа. Нисмо имали лифт до стана на трећем спрату, али смо имали продавницу у приземљу. Тамо су ми се први пут касирке у Москви обраћале са "комшинице". Сећам се осећаја када смо се уселили тамо, кнедле у грлу и бубњања у стомаку, јер је наш заједнички живот оног тренутка када смо ногом крочили у тај стан и спустили торбе на под наше собе постао реалност. Дотле смо били пар у ком једна особа стално спава код друге, али као не живе заједно. Сећам се погледа кроз прозор са ког нас је будило сунце лети у 3 сата ујутру.... ја сам га пречесто будна и дочекала. Сећам се и оног предивног парка са реком у близини, у ком смо били тако срећни на пикницима, када сам први пут приметила како улична расвета има мале соларне плоче и ветрењаче, баш на бандери, и размиљшала како је то диван крај у ком би могли да останемо да живимо.
Наш мачак, који до дана данашњег малтретира моју маму у сред ноћи, и она га псује као што си га ти некада псовао, је тамо постао наш. Сада се навикава на моју ћерку која му се од недавно радује и покушава да га мази, а он јој дозвољава. Он се тог стана сигурно више не сећа. Ја се сећам како смо га као куче шетали по крају и свађе са цимерком око неке глупе саксије коју је срушио са врха фрижидера и колико сам јој све по списку тада, дуууго нисмо разговарале. Ту у тој улици на коју смо гледали са прозора сам желела да научим да возим ролере, чак си ми их и купио, али никад ниси нашао времена да ме научиш, а ја нисам желела сама. И онако сам превише била сама и кад смо били заједно... Сада немам појма где су ти ролери завршили и да ли сам их уопште донела у свим оним селидбама... Можда једном и научим, сада могу и сама.
Јереван ме прати већ годинама, али ти си ми га открио. Причао ми о позоришту, његовим улицама и трговима. О каскадама. О црквама и брдима Јерменије, и о неком језеру. Онда је дошла још једна цимерка из Јеревана, па ево сад опет, давнашња пријатељица је почела живот тамо и упорно ми излази на друштвеним мрежама. Каже, не проналази разлог да Москва почне да јој недостаје. А ја се некад запитам, где ли си ти, да ли си уопште и даље у неком од тих градова, или те је живот одвео на другу страну.... Понекад помислим да би ми било драго да се јавиш, ето тако, да питаш како сам. Не знам зашто. Често помислим колико ми је тај живот у Артамоновој, са прозором на источној страни, све променио.
Тамо сам умирала, данима и недељама и месецима, док се нисам поново родила. Тамо сам прошла све фазе и променила сва лица, па и она за која нисам знала да их имам. И сиво и зелено и црвено. Сиво, испијено и безбојно, испрано од суза, зелено од љубоморе која је кључала као катран и црвено од беса. Оног застрашујућег, агресивног, на ивици. Памтим оргазме и понижења. Памтим секс у ком се суздржавам да не повратим од гађења према себи највише, а и према теби помало. Сећаш се оне фотке коју сам направила - ја пре и после? На почетку наше везе и на почетку нашег краја, то те је тако уздрмало. И мене је. Тешко ми је било да гледам ту тужну, безбојну девојку, са којом нисам знала шта да радим. Била ми је потпуно непозната, а требало је да је утешим и поправим, кад није било никога да љуби да прође.
Често помислим, где бих сада била да нисам тебе упознала?... вероватно не бих пропустила ону годину на факсу и завршила бих ту причу неких 4-5 година раније. И вратила се кући тада, можда упознала неког, већ увелико имала децу... Свашта у Москви пропустила, или можда баш остала тамо да живим неки сасвим други живот... У сваком случају, сада поред мене не би било ово моје мало чупаво чудо, ово савршено дете. Можда бих ја била боља, успешнија, богатија, мршавија.... али не бих била њена мама.
И зато још једном ти хвала. Хвала ти што си мој живот пребацио на колосек којим нисам планирала да идем, али који ме је довео баш ту где сам требала да будем. А Јереван је и даље на мом списку градова које ћу у неком тренутку посетити. Па ко зна, можда се тамо и сретнемо у пролазу...
