Никада нисмо били богати. Нисмо били ни сиромашни. Од како се сећам себе, некако смо шетали по свим нијансама "средње класе".... Средња класа..... тако ужасно звучи. Одувек сам мрзела ту категоризацију. Осетиш ону сталкену таваницу и пре него што негде на факултету сазнаш да постоји. Као да те неки статистички податак из пописа становништва о нивоу прихода по глави домаћинства одређује. Не идеш на полицу са Фереро и Моцарт куглама у неком излогу живота, згураћемо те између неке копије бананице и цица-маца чоколадица, на полици за "осредњу", просечну робу. Е па нећу- ја хоћу на ону полицу на којој пише - Ново! Ексклузивно! Лимитирана серија!
Имала сам срећу да се родим и одрастам у граду а у "домаћинској кући" па смо и кад су биле најгоре несташице и инфлација имали своју башту и неко пиле па није било празних тањира, а исто так сам од детињства знала и за позориште и за биоскоп, и за "скокнемо до Београда у шопинг, па у Зоо-врт и у Мек на сладолед и кромпириће" рутину. Имам и најдивнију баку, послератно дете двоје сиротана и великих људи, која је увек знала да од ничега (да не кажем нешто друго) направи питу, а од старог хлеба, куваног парадајза и неког окрајка саламе - пицу - уз чаролију кесице оригана, негде сакривене пре несташице свега, Јутром би замирисала кухиња кад у великој џезви закува јечам и још којешта пржено па млевено па збућкано, па сви укућани седну уз шољице црног врућег напитка као да је у њима најфинија арабика. Без обзира на околности, знала је да држи своју породицу окупљену око тог стола у трпезарији без сувишног ламентирања над тренутном и/или свеобухватном немаштином у земљи. Увек је понављала онима који су за тај сто долазили и кукали - ћути, кажи хвала Богу да и ово имамо, нисмо хладни, нисмо гладни, биће боље. Да смо живи и здрави и да је нама нас.
Она је правила рупе у земљи, ја сам ишла за њом у црвеним кломпицама на штрумпфове и пажљиво побадала лук, скупљала орахе и јагоде, убацивала кромпир у корпу, мењала пипама воду и плашила се прасића кад сви онако чопоративно нагрну ка нама док их хранимо. Али сам је у свим тим пословима у стопу пратила. Помагала јој да завија сарме и пече погаче, одувек, покушавала да штрикам, везем јастучнице као што је она радила и учила да штепам пробушене чарапе без да ме је ико терао, остављала на пола без гриже савести кад бих схватила да ме нешто од тога заправо и не занима, али желела сам да умем све што она уме.
Прошла је криза, кромпир се опет набављао у продавници, месо исто тако из неких замрзивача а ми смо и даље били средња класа. Ишла сам на скијање на Златибор са школом а не на Копаоник или неке Алпе са породицом, али се за то да се "дете пошаље на чист ваздух" увек нашло довољно пара. Да ли су и шта моји родитељи за то морали да жртвују, вероватно никада нећу знати.
И касније, када сам пред неки ноћни провод проверавала како изгледам испред великог старог огледала у њеној соби, увек је бака налазила неки динар "да ти се нађе, теби треба, немој да ти други плаћају пића, дала би ти бака и више да може", а након изласка извлачила неке ђаконије и будила мене и моје другарице са којима сам се често враћала кући, да док не заспимо ћакуламо о утисцима, до поднева да "фруштукујемо", за истим тим столом, уз смех и приче о догодовштинама које сам ја чула већ небројено пута али су ми увек тако драге.
Оно што је било наше богатство одувек је била љубав. И поред свих несрећних околности - дете из растуреног брака, одрастала деведесетих, оно што ме увек испуни кад се сећам свог детињства је љубав. Играње друштвених игара уз свеће током рестрикција струје, смех и анегдоте, и породица на окупу око тог стола.
Мој шести роћендан, '91 година, мама, бака и тетка које данима у кухињи спремају храну и мени праве шест торти - срце, меду, корпу са цвећем..... од ратлука и јестивих боја праве сваку латицу и листић за те цветиће. У књизи рецепата пише да се искористи обична плетена корпа, али моје креативне жене желе и боље од тога - одлуче да исеку обланде на танке тракице, па их натопе, увију, и саме ми исплету корпу- торту, ја им помажем и радујем се. Ждерем сваки неуспели листић и латицу јер су боје са различитим укусима, па ми после буде мука. Облачим неку ужасну, наранџасту ламбада сукњу коју сам добила на поклон од неке небитне даље рођаке (татине - наравно), на згражавање моје маме, али ако је слављеница срећна, она ћути и пусти ме да обучем шта год желим..... Прабака која је тада још била жива, пуна кућа људи, четири генерације, шест прелепих, креативних, ручно рађених торти, и љубав. Бескрајна, огромна љубав и срећа. У сваком осмеху и залогају. Сваком мом сећању и на свакој фотографији.
Звезде су се тако сложиле да је прошла криза, исти ми, само са новоисцртаним границама у некој новој држави смо опет стали на ноге и било је пара да се за мој 12. рођендан изнајми читава дискотека, да тог лета поприлично малолетна ја, ван себе од среће и узбуђења што ми је тата дао да возим сама, терам црвени џип, једини такав у нашем граду, по кртичњацима док мој огромни бели пас са богатим педигреом трчи поред мене, да носим Бенетон жуте фармерке и имам Мануал ранац од преврнуте коже који инсистирам да носим у школу, да живимо много лагодније и да су моји родитељи могли себи да дозволе да ту и тамо испуне по који хир својој јединици-мезимици, али и даље не могу да кажем да смо били богати. Барем не финансијски. И даље је тај одмор на који сам ишла са татом, тим истим црвеним џипом, био у Црној Гори а не на некој Азурној обали.
Два дана након мог 14. рођендана, и дан или два пред планирану прославу истог, поново су се укључиле сирене за ваздушну опасност, само овај пут не тамо негде у мојој дедовини, већ у мом граду. Бака је искусно, већ увелико припремила све залихе, подрум је био рашчишћен и опремљен столицама, ћебадима, јастуцима, залихама воде и хране, мотикицама и пијуцима, за не дај Боже. Испустила је главни осигурач од страха након што је нама смирено рекла - "децо, хајдете ви у подрум, а ја ћу да искључим струју и да дођем". Брат од тетке је имао две годинице, славио је рођендан два месеца пре тога, па је како упалимо свећу викао "диван дааааааан" и дувао у ту свећу. Седели смо у подруму, у мраку, док се наш град тресао под бомбама "милосрдног анђела" и на крају се и ми смејали сваки пут кад би се он насмејао, детиње и невино радостан што је одувао свећу и сам себи викао "бавооооо". Коме је стварно било смешно а ко се смејао од муке, више није ни битно. Прво вече бомбардовања нам је остало уразано у сећању као анегдота којој се данас смејемо. Ја сам, онако детиње, блажено несвесна ситуације у подрум понела свеску из српског, убеђена да ово може да траје само дан или два, а за понедељак смо имали најављен контролни. И читуцкала сам уз батеријску лампу. За сваки случај. Раније те године сам се и заљубила па сам мало покварила оцене. Нисам смела да добијем мање од четворке. Била сам окружена мојим дивним и јаким женама и нисам се плашила, говорили су да ће све бити у реду "само да не уђу копнене трупе" и ја сам им веровала. Већи део бомбардовања смо провели на селу код друга из војске мог, већ годинама покојног деде. Ми чопоративно, породично, у њиховој великој породици, опет сви заједно за неким другим огромним трпезаријским столом. Мама моје школске другарице је своју ћерку послала преко неких веза у Словачку, понудила је да и мене моји пошаљу. Одбили су. Шта год да буде, битно је да смо заједно. Само тако ћемо се сачувати. И сачували смо се. Имали смо и рођендане и сахране под тим сиренама, али заједно смо се и радовали и плакали. Моја бака је изгубила брата. Мој ујкица оца. Ја пса. Сви смо нешто изгубили те године. Нешто смо и добили - ја, на пример, прву љубав и ничим заслужен одличан успех у ђачкој књижици. И љубав нас је одржала. Ја од те године, где год да живим, имам негде близу јастука један мали албум са породичним фотографијама. Оним спонтаним, најдражим - тета ме грли док седи на хоклици у нашем дворишту, неке гаће се суше на жици у позадини. Ја грлим омиљене играчке поред јелке са најширим могућим осмехом. Мама, јутро после треће смене, увалила сам јој у руке заставицу и удесила је капицом из Мека. Израз њеног лица је непроцењив. Тата и ја, тинејџерка са блесавом фризуром, заједно гледамо у шољу. Касније сам додала и браћу и сестру како расту. Тај албум ми је увек и свуда, и сидро и појас за спасавање.
Дошла је и прошла гимназија, било је и богатијих и сиромашнијих од мене. Финансијски. Дошле су и прошле и друга и трећа љубав.
Онда и факултет. Приватни. Најбољи могући у нашој земљи. Ту су сви вероватно били богатији - ако посматрамо рачуне у банкама наших очева. Ја сам ушла у породични посао уз свог оца, требало је те паре за моје школовање и зарадити. Научила сам да како год се чинила ситуација, понекад тешко, понекад лагано, понекад чак и безизлазно на тренутке - ако ти је разлог довољно битан, паре да дођеш до циља ће те некако наћи. Ту сам упознала своју садашњу куму и, сигурна сам, "друга до гроба". Њен тата је био богатији од мог, али је она тражила богатство у људима а не на породичним рачунима, јер је и она одрасла задојена љубављу уз родитеље, брата и сестру и баке. Упозорили су је у неком тренутку они који су себе сматрали "вишом класом" да можда и не би требало да се дружи са мном јер сам ја "средња класа". Њима је тата купио џип за зиму и кабриолет за лето, а мени је мој дао да се учим на Југу Флориди без рикверца и друге, и месечну карту за аутобус до Београда. Била сам "провинцијалка" и "пречанка" јер сам, забога, одрасла на погрешној обали Дунава... по њима. На њену и моју срећу, знала је боље него њих да слуша. И даље сам имала сво то богатство душе, сву ту љубав у кући и у себи, коју њима паре нису могле да купе. Ја сам данас бољи возач од већине људи које знам, шта год возила, а моја Флокица је била магична кочија која ми је пружила толико дивних успомена којима се на глас смејем и данас. Како бих иначе скоцкана, у штиклама и бунди, на бензинској пумпи улазила у ауто кроз гепек, баш испред момка који ми се свиђао и због ког сам и заборавила да не паркирам преблизу стуба, да нисам имала ауто коме су се врата возача отварала само изнутра а сувозачка -та уз стуб од пумпе, споља. Колико је смеха, тајни и страсти тај ауто са мном преживео, научила сам временом да га волим више од било ког "бољег" аута, касније.
Већ дуго бијем једну битку сама, у иностранству. Ево, начела сам седму годину. Последњу. Ваљда су то они циклуси у животу који трају по седам година.... Нашла сам и овде људе са којима могу да поделим и умножим љубав, који су ми били "замена" за породицу и моје старе пријатеље, подршка кад ми је било најтеже..... али нешто фали. Не смејеш се исто на другом језику. Не плачеш исто на другом језику. Не волиш исто на другом језику, колико год га добро причао. То није језик твоје душе и оне љубави која је потекла са тог бакиног трпезаријског стола, уткана у саму суштину твог бића. Они не разумеју зашто је сарма светиња и шта значи кад те понудим једном од оних осам бакиних сарми које љубоморно чувам у замрзивачу за те посебне тренутке, када ми треба нешто да ми буде лепак, да ме држи да се не распаднем. Тај укус сигурности, и љубави, и куће. Та љубав на непцима. У једном од мојих небројених покушаја да скинем ових пар кила вишка, једна од нових пријатељица ми је понудила да одем код њеног психотерапеута- каже она ће да ми раздвоји емоције од хране. Нека, хвала, више волим да имам пар кила вишка и да ми сарма има укус љубави и куће, него меса и купуса. Моји "стари" пријатељи никад не би ни помислили да дирну у сарму, посебно не бакину, домаћу ракију, бескрајне приче уз породично вино или пљеку у четири ујутру након целоноћног провода. Успомене и ти мали ритуали не могу да се мере ни ограничавају калоријама.
Мада мноооого километара далеко, успела сам да нађем ону моју другу половину, сродну душу и велику љубав мог живота. Знала сам први пут кад сам му чула глас и када је, већ заљубљен као тетреб у моје речи на екрану пар дана који су се мени чинили као вечност, уз гомилу глупости које смо обоје те бесане ноћи изговорили, описао сцену из неке своје замишљене будућности, у којој матори он шета са својом "бабом" под руку, па падне а она га опсује, кад већ не може да га подигне, па седне поред њега. Да му прави друштво и буде ту док се не нађе већ неко ко ће да им помогне да устану. Знала сам да ћу ја бити та баба једног дана. Да ћу да га држим за руку и када падне. Да га подигнем ако могу, а ако не могу, барем да га не гледам са висине. Да је то мој човек. То је моја љубав, та коју сам тврдоглаво чекала 33 године и нисам пристајала на компромисе. Упорно сам одлазила од свих оних који су већ меркали прстење у излозима златара, јер сам знала да то није та љубав за заувек. Чак и ако се свима објективно чинила довољно добром. Она срећна и љубављу заштићена од свих недаћа овог света девојчица је непогрешиво знала да то није та љубав којом може да се покрије и буде увек сигурна, шта год да пада са неба на нас - паре, говна, секире или бомбе. Та љубав ће и нас и нашу породицу да заштити од свега.
Док ја завршавам своју битку у туђини, моја љубав је отишла у другу туђину да заради мало пара. Мало више. Много више него што је у том тренутку зарађивао код куће. Знам да и он, као и ја, жели да нама и нашој будућој деци пружи све најбоље. Онако мушки верује да то зависи од количине пара. Ја онако женски, искусно, тврдим да то зависи од количине љубави. И као јединица сам била део велике породице. Па онда више нисам била јединица и део сам још веће породице. Негде у туђини наша деца не би имала ту баку и прабаку, деде, куме, тетке и ујаке који би их једног дана одржали, као кућу добри темељи и арматуре, кад их неки животни земљотрес потресе и припрети да их сруши, ко зна на ком меридијану ове наше планете. Сваки пут кад сам била на ивици пуцања, на ивици одустајања, од себе, од ове битке, од живота, од свега... та љубав ме је одржала. То што сам знала ко сам, шта сам, чија сам и од ког материјала сам прављена. Што сам знала колико је љубави у мене уложено и колико сви они у мене верују. Колико ме бескрајно подржавају, чак и кад ми то иде на живце или то не видим. То се нема са скајп-баком ни швапском гувернантом. Љубав је кад се радујеш што ћеш да преноћиш код баке јер те она пушта да спаваш у њеном кревету и успављује те чешкањем, или код деде са којим до касно у ноћ причате и смишљате нове бајке заједно, а мама и тата могу да одспавају поподне и можда оду у биоскоп или на неки концерт па је свима нама празник, тај неки обичан дан. Љубав је кад учествујеш са целом породицом у прављењу зимнице. Љубав је најбољи поклон на великим рођенданима, са пуно људи око стола, без обзира шта је те године на столу. Једна торта или шест. Кад причаш језик твојих предака без акцента и немаш комплекс грађанина другог реда јер причаш баш тај језик у кући. Највеће богатство које ми имамо и које можемо да пружимо нашој деци је баш та заштитна мрежа, саткана од свих тих руку око тих столова, од љубави и успомена, која њима једног дана, као и нама сада, неће дозволити да тресну, чак и ако буду наизглед сами, можда и у неком белом свету. Цео свет ће им бити на располагању када буду довољно јаки да понесу тај свет на својим плећима. Дотле..... дотле сваком детету требају баке, тетке и куме..... И сви остали људи који ће да га воле.
А паре ће већ да долазе и одлазе, само да је нама нас.
Имала сам срећу да се родим и одрастам у граду а у "домаћинској кући" па смо и кад су биле најгоре несташице и инфлација имали своју башту и неко пиле па није било празних тањира, а исто так сам од детињства знала и за позориште и за биоскоп, и за "скокнемо до Београда у шопинг, па у Зоо-врт и у Мек на сладолед и кромпириће" рутину. Имам и најдивнију баку, послератно дете двоје сиротана и великих људи, која је увек знала да од ничега (да не кажем нешто друго) направи питу, а од старог хлеба, куваног парадајза и неког окрајка саламе - пицу - уз чаролију кесице оригана, негде сакривене пре несташице свега, Јутром би замирисала кухиња кад у великој џезви закува јечам и још којешта пржено па млевено па збућкано, па сви укућани седну уз шољице црног врућег напитка као да је у њима најфинија арабика. Без обзира на околности, знала је да држи своју породицу окупљену око тог стола у трпезарији без сувишног ламентирања над тренутном и/или свеобухватном немаштином у земљи. Увек је понављала онима који су за тај сто долазили и кукали - ћути, кажи хвала Богу да и ово имамо, нисмо хладни, нисмо гладни, биће боље. Да смо живи и здрави и да је нама нас.
Она је правила рупе у земљи, ја сам ишла за њом у црвеним кломпицама на штрумпфове и пажљиво побадала лук, скупљала орахе и јагоде, убацивала кромпир у корпу, мењала пипама воду и плашила се прасића кад сви онако чопоративно нагрну ка нама док их хранимо. Али сам је у свим тим пословима у стопу пратила. Помагала јој да завија сарме и пече погаче, одувек, покушавала да штрикам, везем јастучнице као што је она радила и учила да штепам пробушене чарапе без да ме је ико терао, остављала на пола без гриже савести кад бих схватила да ме нешто од тога заправо и не занима, али желела сам да умем све што она уме.
Прошла је криза, кромпир се опет набављао у продавници, месо исто тако из неких замрзивача а ми смо и даље били средња класа. Ишла сам на скијање на Златибор са школом а не на Копаоник или неке Алпе са породицом, али се за то да се "дете пошаље на чист ваздух" увек нашло довољно пара. Да ли су и шта моји родитељи за то морали да жртвују, вероватно никада нећу знати.
И касније, када сам пред неки ноћни провод проверавала како изгледам испред великог старог огледала у њеној соби, увек је бака налазила неки динар "да ти се нађе, теби треба, немој да ти други плаћају пића, дала би ти бака и више да може", а након изласка извлачила неке ђаконије и будила мене и моје другарице са којима сам се често враћала кући, да док не заспимо ћакуламо о утисцима, до поднева да "фруштукујемо", за истим тим столом, уз смех и приче о догодовштинама које сам ја чула већ небројено пута али су ми увек тако драге.
Оно што је било наше богатство одувек је била љубав. И поред свих несрећних околности - дете из растуреног брака, одрастала деведесетих, оно што ме увек испуни кад се сећам свог детињства је љубав. Играње друштвених игара уз свеће током рестрикција струје, смех и анегдоте, и породица на окупу око тог стола.
Мој шести роћендан, '91 година, мама, бака и тетка које данима у кухињи спремају храну и мени праве шест торти - срце, меду, корпу са цвећем..... од ратлука и јестивих боја праве сваку латицу и листић за те цветиће. У књизи рецепата пише да се искористи обична плетена корпа, али моје креативне жене желе и боље од тога - одлуче да исеку обланде на танке тракице, па их натопе, увију, и саме ми исплету корпу- торту, ја им помажем и радујем се. Ждерем сваки неуспели листић и латицу јер су боје са различитим укусима, па ми после буде мука. Облачим неку ужасну, наранџасту ламбада сукњу коју сам добила на поклон од неке небитне даље рођаке (татине - наравно), на згражавање моје маме, али ако је слављеница срећна, она ћути и пусти ме да обучем шта год желим..... Прабака која је тада још била жива, пуна кућа људи, четири генерације, шест прелепих, креативних, ручно рађених торти, и љубав. Бескрајна, огромна љубав и срећа. У сваком осмеху и залогају. Сваком мом сећању и на свакој фотографији.
Звезде су се тако сложиле да је прошла криза, исти ми, само са новоисцртаним границама у некој новој држави смо опет стали на ноге и било је пара да се за мој 12. рођендан изнајми читава дискотека, да тог лета поприлично малолетна ја, ван себе од среће и узбуђења што ми је тата дао да возим сама, терам црвени џип, једини такав у нашем граду, по кртичњацима док мој огромни бели пас са богатим педигреом трчи поред мене, да носим Бенетон жуте фармерке и имам Мануал ранац од преврнуте коже који инсистирам да носим у школу, да живимо много лагодније и да су моји родитељи могли себи да дозволе да ту и тамо испуне по који хир својој јединици-мезимици, али и даље не могу да кажем да смо били богати. Барем не финансијски. И даље је тај одмор на који сам ишла са татом, тим истим црвеним џипом, био у Црној Гори а не на некој Азурној обали.
Два дана након мог 14. рођендана, и дан или два пред планирану прославу истог, поново су се укључиле сирене за ваздушну опасност, само овај пут не тамо негде у мојој дедовини, већ у мом граду. Бака је искусно, већ увелико припремила све залихе, подрум је био рашчишћен и опремљен столицама, ћебадима, јастуцима, залихама воде и хране, мотикицама и пијуцима, за не дај Боже. Испустила је главни осигурач од страха након што је нама смирено рекла - "децо, хајдете ви у подрум, а ја ћу да искључим струју и да дођем". Брат од тетке је имао две годинице, славио је рођендан два месеца пре тога, па је како упалимо свећу викао "диван дааааааан" и дувао у ту свећу. Седели смо у подруму, у мраку, док се наш град тресао под бомбама "милосрдног анђела" и на крају се и ми смејали сваки пут кад би се он насмејао, детиње и невино радостан што је одувао свећу и сам себи викао "бавооооо". Коме је стварно било смешно а ко се смејао од муке, више није ни битно. Прво вече бомбардовања нам је остало уразано у сећању као анегдота којој се данас смејемо. Ја сам, онако детиње, блажено несвесна ситуације у подрум понела свеску из српског, убеђена да ово може да траје само дан или два, а за понедељак смо имали најављен контролни. И читуцкала сам уз батеријску лампу. За сваки случај. Раније те године сам се и заљубила па сам мало покварила оцене. Нисам смела да добијем мање од четворке. Била сам окружена мојим дивним и јаким женама и нисам се плашила, говорили су да ће све бити у реду "само да не уђу копнене трупе" и ја сам им веровала. Већи део бомбардовања смо провели на селу код друга из војске мог, већ годинама покојног деде. Ми чопоративно, породично, у њиховој великој породици, опет сви заједно за неким другим огромним трпезаријским столом. Мама моје школске другарице је своју ћерку послала преко неких веза у Словачку, понудила је да и мене моји пошаљу. Одбили су. Шта год да буде, битно је да смо заједно. Само тако ћемо се сачувати. И сачували смо се. Имали смо и рођендане и сахране под тим сиренама, али заједно смо се и радовали и плакали. Моја бака је изгубила брата. Мој ујкица оца. Ја пса. Сви смо нешто изгубили те године. Нешто смо и добили - ја, на пример, прву љубав и ничим заслужен одличан успех у ђачкој књижици. И љубав нас је одржала. Ја од те године, где год да живим, имам негде близу јастука један мали албум са породичним фотографијама. Оним спонтаним, најдражим - тета ме грли док седи на хоклици у нашем дворишту, неке гаће се суше на жици у позадини. Ја грлим омиљене играчке поред јелке са најширим могућим осмехом. Мама, јутро после треће смене, увалила сам јој у руке заставицу и удесила је капицом из Мека. Израз њеног лица је непроцењив. Тата и ја, тинејџерка са блесавом фризуром, заједно гледамо у шољу. Касније сам додала и браћу и сестру како расту. Тај албум ми је увек и свуда, и сидро и појас за спасавање.
Дошла је и прошла гимназија, било је и богатијих и сиромашнијих од мене. Финансијски. Дошле су и прошле и друга и трећа љубав.
Онда и факултет. Приватни. Најбољи могући у нашој земљи. Ту су сви вероватно били богатији - ако посматрамо рачуне у банкама наших очева. Ја сам ушла у породични посао уз свог оца, требало је те паре за моје школовање и зарадити. Научила сам да како год се чинила ситуација, понекад тешко, понекад лагано, понекад чак и безизлазно на тренутке - ако ти је разлог довољно битан, паре да дођеш до циља ће те некако наћи. Ту сам упознала своју садашњу куму и, сигурна сам, "друга до гроба". Њен тата је био богатији од мог, али је она тражила богатство у људима а не на породичним рачунима, јер је и она одрасла задојена љубављу уз родитеље, брата и сестру и баке. Упозорили су је у неком тренутку они који су себе сматрали "вишом класом" да можда и не би требало да се дружи са мном јер сам ја "средња класа". Њима је тата купио џип за зиму и кабриолет за лето, а мени је мој дао да се учим на Југу Флориди без рикверца и друге, и месечну карту за аутобус до Београда. Била сам "провинцијалка" и "пречанка" јер сам, забога, одрасла на погрешној обали Дунава... по њима. На њену и моју срећу, знала је боље него њих да слуша. И даље сам имала сво то богатство душе, сву ту љубав у кући и у себи, коју њима паре нису могле да купе. Ја сам данас бољи возач од већине људи које знам, шта год возила, а моја Флокица је била магична кочија која ми је пружила толико дивних успомена којима се на глас смејем и данас. Како бих иначе скоцкана, у штиклама и бунди, на бензинској пумпи улазила у ауто кроз гепек, баш испред момка који ми се свиђао и због ког сам и заборавила да не паркирам преблизу стуба, да нисам имала ауто коме су се врата возача отварала само изнутра а сувозачка -та уз стуб од пумпе, споља. Колико је смеха, тајни и страсти тај ауто са мном преживео, научила сам временом да га волим више од било ког "бољег" аута, касније.
Већ дуго бијем једну битку сама, у иностранству. Ево, начела сам седму годину. Последњу. Ваљда су то они циклуси у животу који трају по седам година.... Нашла сам и овде људе са којима могу да поделим и умножим љубав, који су ми били "замена" за породицу и моје старе пријатеље, подршка кад ми је било најтеже..... али нешто фали. Не смејеш се исто на другом језику. Не плачеш исто на другом језику. Не волиш исто на другом језику, колико год га добро причао. То није језик твоје душе и оне љубави која је потекла са тог бакиног трпезаријског стола, уткана у саму суштину твог бића. Они не разумеју зашто је сарма светиња и шта значи кад те понудим једном од оних осам бакиних сарми које љубоморно чувам у замрзивачу за те посебне тренутке, када ми треба нешто да ми буде лепак, да ме држи да се не распаднем. Тај укус сигурности, и љубави, и куће. Та љубав на непцима. У једном од мојих небројених покушаја да скинем ових пар кила вишка, једна од нових пријатељица ми је понудила да одем код њеног психотерапеута- каже она ће да ми раздвоји емоције од хране. Нека, хвала, више волим да имам пар кила вишка и да ми сарма има укус љубави и куће, него меса и купуса. Моји "стари" пријатељи никад не би ни помислили да дирну у сарму, посебно не бакину, домаћу ракију, бескрајне приче уз породично вино или пљеку у четири ујутру након целоноћног провода. Успомене и ти мали ритуали не могу да се мере ни ограничавају калоријама.
Мада мноооого километара далеко, успела сам да нађем ону моју другу половину, сродну душу и велику љубав мог живота. Знала сам први пут кад сам му чула глас и када је, већ заљубљен као тетреб у моје речи на екрану пар дана који су се мени чинили као вечност, уз гомилу глупости које смо обоје те бесане ноћи изговорили, описао сцену из неке своје замишљене будућности, у којој матори он шета са својом "бабом" под руку, па падне а она га опсује, кад већ не може да га подигне, па седне поред њега. Да му прави друштво и буде ту док се не нађе већ неко ко ће да им помогне да устану. Знала сам да ћу ја бити та баба једног дана. Да ћу да га држим за руку и када падне. Да га подигнем ако могу, а ако не могу, барем да га не гледам са висине. Да је то мој човек. То је моја љубав, та коју сам тврдоглаво чекала 33 године и нисам пристајала на компромисе. Упорно сам одлазила од свих оних који су већ меркали прстење у излозима златара, јер сам знала да то није та љубав за заувек. Чак и ако се свима објективно чинила довољно добром. Она срећна и љубављу заштићена од свих недаћа овог света девојчица је непогрешиво знала да то није та љубав којом може да се покрије и буде увек сигурна, шта год да пада са неба на нас - паре, говна, секире или бомбе. Та љубав ће и нас и нашу породицу да заштити од свега.
Док ја завршавам своју битку у туђини, моја љубав је отишла у другу туђину да заради мало пара. Мало више. Много више него што је у том тренутку зарађивао код куће. Знам да и он, као и ја, жели да нама и нашој будућој деци пружи све најбоље. Онако мушки верује да то зависи од количине пара. Ја онако женски, искусно, тврдим да то зависи од количине љубави. И као јединица сам била део велике породице. Па онда више нисам била јединица и део сам још веће породице. Негде у туђини наша деца не би имала ту баку и прабаку, деде, куме, тетке и ујаке који би их једног дана одржали, као кућу добри темељи и арматуре, кад их неки животни земљотрес потресе и припрети да их сруши, ко зна на ком меридијану ове наше планете. Сваки пут кад сам била на ивици пуцања, на ивици одустајања, од себе, од ове битке, од живота, од свега... та љубав ме је одржала. То што сам знала ко сам, шта сам, чија сам и од ког материјала сам прављена. Што сам знала колико је љубави у мене уложено и колико сви они у мене верују. Колико ме бескрајно подржавају, чак и кад ми то иде на живце или то не видим. То се нема са скајп-баком ни швапском гувернантом. Љубав је кад се радујеш што ћеш да преноћиш код баке јер те она пушта да спаваш у њеном кревету и успављује те чешкањем, или код деде са којим до касно у ноћ причате и смишљате нове бајке заједно, а мама и тата могу да одспавају поподне и можда оду у биоскоп или на неки концерт па је свима нама празник, тај неки обичан дан. Љубав је кад учествујеш са целом породицом у прављењу зимнице. Љубав је најбољи поклон на великим рођенданима, са пуно људи око стола, без обзира шта је те године на столу. Једна торта или шест. Кад причаш језик твојих предака без акцента и немаш комплекс грађанина другог реда јер причаш баш тај језик у кући. Највеће богатство које ми имамо и које можемо да пружимо нашој деци је баш та заштитна мрежа, саткана од свих тих руку око тих столова, од љубави и успомена, која њима једног дана, као и нама сада, неће дозволити да тресну, чак и ако буду наизглед сами, можда и у неком белом свету. Цео свет ће им бити на располагању када буду довољно јаки да понесу тај свет на својим плећима. Дотле..... дотле сваком детету требају баке, тетке и куме..... И сви остали људи који ће да га воле.
А паре ће већ да долазе и одлазе, само да је нама нас.
No comments:
Post a Comment