Само да је нама нас

Никада нисмо били богати. Нисмо били ни сиромашни. Од како се сећам себе, некако смо шетали по свим нијансама "средње класе".... Средња класа..... тако ужасно звучи. Одувек сам мрзела ту категоризацију.  Осетиш ону сталкену таваницу и пре него што негде на факултету сазнаш да постоји. Као да те неки статистички податак из пописа становништва о нивоу прихода по глави домаћинства одређује. Не идеш на полицу са Фереро и Моцарт куглама у неком излогу живота, згураћемо те између неке копије бананице и цица-маца чоколадица, на полици за "осредњу", просечну робу. Е па нећу- ја хоћу на ону полицу на којој пише - Ново! Ексклузивно! Лимитирана серија!

Имала сам срећу да се родим и одрастам у граду а у "домаћинској кући" па смо и кад су биле најгоре несташице и инфлација имали своју башту и неко пиле па није било празних тањира, а исто так сам од детињства знала и за позориште и за биоскоп, и за "скокнемо до Београда у шопинг, па у Зоо-врт и у Мек на сладолед и кромпириће" рутину. Имам и најдивнију баку, послератно дете двоје сиротана и великих људи, која је увек знала да од ничега (да не кажем нешто друго) направи питу, а од старог хлеба, куваног парадајза и неког окрајка саламе - пицу - уз чаролију кесице оригана, негде сакривене пре несташице свега, Јутром би замирисала кухиња кад у великој џезви закува јечам и још којешта пржено па млевено па збућкано, па сви укућани седну уз шољице црног врућег напитка као да је у њима најфинија арабика. Без обзира на околности, знала је да држи своју породицу окупљену око тог стола у трпезарији  без сувишног ламентирања над тренутном и/или свеобухватном немаштином у земљи. Увек је понављала онима који су за тај сто долазили и кукали - ћути, кажи хвала Богу да и ово имамо, нисмо хладни, нисмо гладни, биће боље. Да смо живи и здрави и да је нама нас.

Она је правила рупе у земљи, ја сам ишла за њом у црвеним кломпицама на штрумпфове и пажљиво побадала лук, скупљала орахе и јагоде, убацивала кромпир у корпу, мењала пипама воду и плашила се прасића кад сви онако чопоративно нагрну ка нама док их хранимо. Али сам је у свим тим пословима у стопу пратила. Помагала јој да завија сарме и пече погаче, одувек, покушавала да штрикам, везем јастучнице као што је она радила и учила да штепам пробушене чарапе без да ме је ико терао, остављала на пола без гриже савести кад бих схватила да ме нешто од тога заправо и не занима, али желела сам да умем све што она уме.

Прошла је криза, кромпир се опет набављао у продавници, месо исто тако из неких замрзивача а ми смо и даље били средња класа. Ишла сам на скијање на Златибор са школом а не на Копаоник или неке Алпе са породицом, али се за то да се "дете пошаље на чист ваздух" увек нашло довољно пара. Да ли су и шта моји родитељи за то морали да жртвују, вероватно никада нећу знати.
И касније, када сам  пред неки ноћни провод проверавала како изгледам испред великог старог огледала у њеној соби, увек је бака  налазила неки динар "да ти се нађе, теби треба, немој да ти други плаћају пића, дала би ти бака и више да може", а након изласка извлачила неке ђаконије и будила мене и моје другарице са којима сам се често враћала кући, да док не заспимо ћакуламо о утисцима, до поднева да "фруштукујемо", за истим тим столом, уз смех и приче о догодовштинама које сам ја чула већ небројено пута али су ми увек тако драге.

Оно што је било наше богатство одувек је била љубав. И поред свих несрећних околности - дете из растуреног брака, одрастала деведесетих, оно што ме увек испуни кад се сећам свог детињства је љубав. Играње друштвених игара уз свеће током рестрикција струје, смех и анегдоте, и породица на окупу око тог стола.

Мој шести роћендан, '91 година, мама, бака и тетка које данима у кухињи спремају храну и мени праве шест торти - срце, меду, корпу са цвећем..... од ратлука и јестивих боја праве сваку латицу и листић за те цветиће. У књизи рецепата пише да се искористи обична плетена корпа, али моје креативне жене желе и боље од тога -  одлуче да исеку обланде на танке тракице, па их натопе, увију, и саме ми исплету корпу- торту, ја им помажем и радујем се. Ждерем сваки неуспели листић и латицу јер су боје са различитим укусима, па ми после буде мука. Облачим неку ужасну, наранџасту ламбада сукњу коју сам добила на поклон од неке небитне даље рођаке (татине - наравно), на згражавање моје маме, али ако је слављеница срећна, она ћути и пусти ме да обучем шта год желим..... Прабака која је тада још била жива, пуна кућа људи, четири генерације, шест прелепих, креативних, ручно рађених торти, и љубав. Бескрајна, огромна љубав и срећа. У сваком осмеху и залогају. Сваком мом сећању и на свакој фотографији.

Звезде су се тако сложиле да је прошла криза, исти ми, само са новоисцртаним границама у некој новој држави смо опет стали на ноге и било је пара да се за мој 12. рођендан изнајми читава дискотека, да тог лета поприлично малолетна ја, ван себе од среће и узбуђења што ми је тата дао да возим сама, терам црвени џип, једини такав у нашем граду, по кртичњацима док мој огромни бели пас са богатим педигреом трчи поред мене, да носим Бенетон жуте фармерке и имам Мануал ранац од преврнуте коже који инсистирам да носим у школу, да живимо много лагодније и да су моји родитељи могли себи да дозволе да ту и тамо испуне по који хир својој јединици-мезимици, али и даље не могу да кажем да смо били богати. Барем не финансијски. И даље је тај одмор на који сам ишла са татом, тим истим црвеним џипом, био у Црној Гори а не на некој Азурној обали.

Два дана након мог 14. рођендана, и дан или два пред планирану прославу истог, поново су се укључиле сирене за ваздушну опасност, само овај пут не тамо негде у мојој дедовини, већ у мом граду. Бака је искусно, већ увелико припремила све залихе, подрум је био рашчишћен и опремљен столицама, ћебадима, јастуцима, залихама воде и хране, мотикицама и пијуцима, за не дај Боже. Испустила је главни осигурач од страха након што је нама смирено рекла - "децо, хајдете ви у подрум, а ја ћу да искључим струју и да дођем". Брат од тетке је имао две годинице, славио је рођендан два месеца пре тога, па је како упалимо свећу викао "диван дааааааан" и дувао у ту свећу. Седели смо у подруму, у мраку, док се наш град тресао под бомбама "милосрдног анђела" и на крају се и ми смејали сваки пут кад би се он насмејао, детиње и невино радостан што је одувао свећу и сам себи викао "бавооооо". Коме је стварно било смешно а ко се смејао од муке, више није ни битно. Прво вече бомбардовања нам је остало уразано у сећању као анегдота којој се данас смејемо. Ја сам, онако детиње, блажено несвесна ситуације у подрум понела свеску из српског, убеђена да ово може да траје само дан или два, а за понедељак смо имали најављен контролни. И читуцкала сам уз батеријску лампу. За сваки случај. Раније те године сам се и заљубила па сам мало покварила оцене. Нисам смела да добијем мање од четворке. Била сам окружена мојим дивним и јаким женама и нисам се плашила, говорили су да ће све бити у реду "само да не уђу копнене трупе" и ја сам им веровала. Већи део бомбардовања смо провели на селу код друга из војске мог, већ годинама покојног деде. Ми чопоративно, породично, у њиховој великој породици, опет сви заједно за неким другим огромним трпезаријским столом. Мама моје школске другарице је своју ћерку послала преко неких веза у Словачку, понудила је да и мене моји пошаљу. Одбили су. Шта год да буде, битно је да смо заједно. Само тако ћемо се сачувати. И сачували смо се. Имали смо и рођендане и сахране под тим сиренама, али заједно смо се и радовали и плакали. Моја бака је изгубила брата. Мој ујкица оца. Ја пса. Сви смо нешто изгубили те године. Нешто смо и добили - ја, на пример, прву љубав и ничим заслужен одличан успех у ђачкој књижици. И љубав нас је одржала. Ја од те године, где год да живим, имам негде близу јастука један мали албум са породичним фотографијама. Оним спонтаним, најдражим - тета ме грли док седи на хоклици у нашем дворишту, неке гаће се суше на жици у позадини. Ја грлим омиљене играчке поред јелке са најширим могућим осмехом. Мама, јутро после треће смене, увалила сам јој у руке заставицу и удесила је капицом из Мека. Израз њеног лица је непроцењив. Тата и ја, тинејџерка са блесавом фризуром, заједно гледамо у шољу. Касније сам додала и  браћу и сестру како расту. Тај албум ми је увек и свуда, и сидро и појас за спасавање.

Дошла је и прошла гимназија, било је и богатијих и сиромашнијих од мене. Финансијски. Дошле су и прошле и друга и трећа љубав.
Онда и факултет. Приватни. Најбољи могући у нашој земљи. Ту су сви вероватно били богатији - ако посматрамо рачуне у банкама наших очева. Ја сам ушла у породични посао уз свог оца, требало је те паре за моје школовање и зарадити. Научила сам да како год се чинила ситуација, понекад тешко, понекад лагано, понекад чак и безизлазно на тренутке - ако ти је разлог довољно битан, паре да дођеш до циља ће те некако наћи. Ту сам упознала своју садашњу куму и, сигурна сам, "друга до гроба". Њен тата је био богатији од мог, али је она тражила богатство у људима а не на породичним рачунима, јер је и она одрасла задојена љубављу уз родитеље, брата и сестру и баке. Упозорили су је у неком тренутку они који су себе сматрали "вишом класом" да можда и не би требало да се дружи са мном јер сам ја "средња класа". Њима је тата купио џип за зиму и кабриолет за лето, а мени је мој дао да се учим на Југу Флориди без рикверца и друге, и месечну карту за аутобус до Београда. Била сам "провинцијалка" и "пречанка" јер сам, забога, одрасла на погрешној обали Дунава... по њима. На њену и моју срећу, знала је боље него њих да слуша. И даље сам имала сво то богатство душе, сву ту љубав у кући и у себи, коју њима паре нису могле да купе. Ја сам данас бољи возач од већине људи које знам, шта год возила, а моја Флокица је била магична кочија која ми је пружила толико дивних успомена којима се на глас смејем и данас. Како бих иначе скоцкана, у штиклама и бунди, на бензинској пумпи улазила у ауто кроз гепек, баш испред момка који ми се свиђао и због ког сам и заборавила да не паркирам преблизу стуба, да нисам имала ауто коме су се врата возача отварала само изнутра а сувозачка -та уз стуб од пумпе, споља. Колико је смеха, тајни и страсти тај ауто са мном преживео, научила сам временом да га волим више од било ког "бољег" аута, касније.

Већ дуго бијем једну битку сама, у иностранству. Ево, начела сам седму годину. Последњу. Ваљда су то они циклуси у животу који трају по седам година.... Нашла сам и овде људе са којима могу да поделим и умножим љубав, који су ми били "замена" за породицу и моје старе пријатеље, подршка кад ми је било најтеже..... али нешто фали. Не смејеш се исто на другом језику. Не плачеш исто на другом језику. Не волиш исто на другом језику, колико год га добро причао. То није језик твоје душе и оне љубави која је потекла са тог бакиног трпезаријског стола, уткана у саму суштину твог бића. Они не разумеју зашто је сарма светиња и шта значи кад те понудим једном од оних осам бакиних сарми које љубоморно чувам у замрзивачу за те посебне тренутке, када ми треба нешто да ми буде лепак, да ме држи да се не распаднем. Тај укус сигурности, и љубави, и куће. Та љубав на непцима. У једном од мојих небројених покушаја да скинем ових пар кила вишка, једна од нових пријатељица ми је понудила да одем код њеног психотерапеута- каже она ће да ми раздвоји емоције од хране. Нека, хвала, више волим да имам пар кила вишка и да ми сарма има укус љубави и куће, него меса и купуса. Моји "стари" пријатељи никад не би ни помислили да дирну у сарму, посебно не бакину, домаћу ракију, бескрајне приче уз породично вино или пљеку у четири ујутру након целоноћног провода. Успомене и ти мали ритуали не могу да се мере ни ограничавају калоријама.

Мада мноооого километара далеко, успела сам да нађем ону моју другу половину, сродну душу и велику љубав мог живота. Знала сам први пут кад сам му чула глас и када је, већ заљубљен као тетреб у моје речи на екрану пар дана који су се мени чинили као вечност, уз гомилу глупости које смо обоје те бесане ноћи изговорили, описао сцену из неке своје замишљене будућности, у којој матори он шета са својом "бабом" под руку, па падне а она га опсује, кад већ не може да га подигне, па седне поред њега. Да му прави друштво и буде ту док се не нађе већ неко ко ће да им помогне да устану. Знала сам да ћу ја бити та баба једног дана. Да ћу да га држим за руку и када падне. Да га подигнем ако могу, а ако не могу, барем да га не гледам са висине. Да је то мој човек. То је моја љубав, та коју сам тврдоглаво чекала 33 године и нисам пристајала на компромисе. Упорно сам одлазила од свих оних који су већ меркали прстење у излозима златара, јер сам знала да то није та љубав за заувек. Чак и ако се свима објективно чинила довољно добром. Она срећна и љубављу заштићена од свих недаћа овог света девојчица је непогрешиво знала да то није та љубав којом може да се покрије и буде увек сигурна, шта год да пада са неба на нас - паре, говна, секире или бомбе. Та љубав ће и нас и нашу породицу да заштити од свега.

Док ја завршавам своју битку у туђини, моја љубав је отишла у другу туђину да заради мало пара. Мало више. Много више него што је у том тренутку зарађивао код куће. Знам да и он, као и ја, жели да нама и нашој будућој деци пружи све најбоље. Онако мушки верује да то зависи од количине пара. Ја онако женски, искусно, тврдим да то зависи од количине љубави. И као јединица сам била део велике породице. Па онда више нисам била јединица и део сам још веће породице. Негде у туђини наша деца не би имала ту баку и прабаку, деде, куме, тетке и ујаке који би их једног дана одржали, као кућу добри темељи и арматуре, кад их неки животни земљотрес потресе и припрети да их сруши, ко зна на ком меридијану ове наше планете. Сваки пут кад сам била на ивици пуцања, на ивици одустајања, од себе, од ове битке, од живота, од свега... та љубав ме је одржала. То што сам знала ко сам, шта сам, чија сам и од ког материјала сам прављена. Што сам знала колико је љубави у мене уложено и колико сви они у мене верују. Колико ме бескрајно подржавају, чак и кад ми то иде на живце или то не видим. То се нема са скајп-баком ни швапском гувернантом. Љубав је кад се радујеш што ћеш да преноћиш  код баке јер те она пушта да спаваш у њеном кревету и успављује те чешкањем, или код деде са којим до касно у ноћ причате и смишљате нове бајке заједно, а мама и тата могу да одспавају поподне и можда оду у биоскоп или на неки концерт па је свима нама празник, тај неки обичан дан. Љубав је кад учествујеш са целом породицом у прављењу зимнице. Љубав је најбољи поклон на великим рођенданима, са пуно људи око стола, без обзира шта је те године на столу. Једна торта или шест. Кад причаш језик твојих предака без акцента и немаш комплекс грађанина другог реда јер причаш баш тај језик у кући. Највеће богатство које ми имамо и које можемо да пружимо нашој деци је баш та заштитна мрежа, саткана од свих тих руку око тих столова, од љубави и успомена, која њима једног дана, као и нама сада, неће дозволити да тресну, чак и ако буду наизглед сами, можда и у неком белом свету. Цео свет ће им бити на располагању када буду довољно јаки да понесу тај свет на својим плећима. Дотле..... дотле сваком детету требају баке, тетке и куме..... И сви остали људи који ће да га воле.
А паре ће већ да долазе и одлазе, само да је нама нас.

Once in a blue moon

On se javi uvek baš kad ne treba. Dok pokušavam da nađem parking u glupavom centru grada, u petak, u sred špica.
-Pa gde si ti lepoto? Ja ti sviram na semaforu, ti ništa. Znam da mi je prljav auto, ali nije valjda baš toliko da nećeš da mi se javiš?
- Jurcam, ne gledam koja mi budala svira na semaforu. Žurim da kupim kartu, imam još milion stvari da završim, putujem u ponedeljak.
-Znači sad sam i budala.
-Ma ja to onako, uopšteno.
-Znači uopšteno sam budala. - pokušava on da bude duhovit.
-Ama nisam ni videla da si ti. Nisam na tebe mislila.
-Kažeš ideš za koji dan. Sta predlažeš tim povodom?
Nemam volje da odgovaram na tu poruku. Stiže mi poruka koju sam i priželjkivala da dobijem kada se ovaj nesrećnik javio "Ipak ću završiti ranije u gradu pa idem kući. Čekam te da klopamo, sigurno si gladna". Ne odgovaram, ali ubrzavam korak i razmišljam kako verovatno i jesam gladna, ali jedino što mogu da osetim je ona pulsirujuća, užarena, teška kugla u utrobi još od sinoć, od kako sam bukvalno pobegla iz njegovih ruku, iskoristivši poslednji atom snage i samokontrole da to učiinim. Znam da ne bi trebalo da se ovo dešava, ne sa nama....
Nakon par minuta još jedna poruka. Opet od pogrešnog....
- Znači ništa ne predlažeš?
Ne odgovaram.
-Predlažeš da se ne vidimo.
Ne mogu sada da se bavim tobom. Odgovoriću ti kasnije, pomislim, i ulazim u kancelariju aviokompanije. Dok čekam se dopisujem sa najboljom drugaricom. Nikako da nam se potrefi da živimo u istoj zemlji u poslednjih pet godina. Baš mi nedostaje. Pričamo o receptima i predstojećem rođendanu njene ćerkice a imam tako veliku tajnu koju umirem da joj kažem, ali se istovremeno i plašim. Sačekaću malo, neka se slegne, još uvek se ništa nije desilo, možda i ne bude ništa da se kaže, bezuspešno pokušavam da ubedim sebe.

Kupujem avionsku kartu i žurim niz trg ka kolima. Vozim najbrže što mogu do Njegovog stana. On me dočekuje sa velikim poslužavnikom na kom su svakakve đakonije koje je kupio za ručak. Tako mi je sladak sa tim poslužavnikom i krpom u ruci, u trenerci i papučama, dok se uzvrckao da mi sve lepo postavi i da me ugosti.

Bio je krvavi vučji pun mesec kada smo se sastali pre dva dana, po prvi put nas dvoje, sami, na nekoj sudbinom zakuvanoj kafici, prvi put u skoro pola života koliko se znamo. Onaj spoj tri lunarne pojave koji se dešava jednom u150 godina. Baš to veče. Ja nešto i ne verujem u takve slučajnosti..... Tu jutarnju kafu je pratio branč, pa vince i bezbroj puta produžavanje parkinga uz obostrani smeh i svaki put iskreno šokirani komentar - ma nemoguće da je već prošlo sat vremena.
-O Bože, pa ne mogu da verujem, vidi koliko je sati. Zatvoriće mi se banka, a moram nešto da uplatim. Nisam ni osetio kako je proletelo vreme - rekao je i razvukao usne u širok osmeh a ja sam već uveliko bila zaljubljena i u onu mrljicu od kafe na tim predivnim, belim zubima, samo toga još ni sama nisam bila svesna.
-Da, i meni je baš proletelo.
-Znaš kako kažu.....u dobrom društvu....
Izlazimo na ulicu i skakutavo idemo ka kolima. Komentarišemo kako je vreme predivno, kako bi izbegli da pomenemo da oboje itekako vidimo onog ružičastog slona između nas, koji nas gađa Amorovim strelicama već neko vreme.

Dan je zaista bio nerealno topao i sunčan za kraj januara. Kaput sam ostavila u kolima i šetala samo u košulji i džemperu. Sve je bilo kao izmešteno iz ove dosadne, hladne realnosti i stavljeno u neki od onih filmova uz koje naizmenično obožavam i mrzim da cmizdrim. Svaki slučajni dodir kolenima, na koji ni jedno od nas dvoje nije ustuknuo. Svaki dodir ruku, svaki osmeh, svaki kompliment koji mi je pokazao da me on zaista vidi, svih ovih godina, a ja toga nisam bila svesna.
- Voleo sam kad si dolazila kod nas. Uvek si bila tako vesela i pozitivna, tako energična, neumorna. Mada sam i pizdeo jer sam znao da neću moći da spavam jer ćeš celu noć da šapućeš u susednoj sobi sa mojom sestrom, tim svojim.....-zastao je u potrazi za pravim rečima -....baršunastim.... glasićem. Imao sam utisak da ti nikada ne spavaš.
-Pa u poređenju sa vama, ne spavam. U to vreme mi je bilo dovoljno triput manje sna nego vama da budem čila, orna i vesela. A tebi je BAŠ bilo grozno da slušaš taj moj šaputavi glas noću kroz zidove - rekla sam koketno. Do tada sam se maksmalno trudila da ništa ne zvuči kao flert, strogo drugarski. Tako mora da bude, ne budali, ne umišljaj gluposti, ne sa njim, ne smeš - uporno sam ponavljala sebi dok sam se pravila da ne osećam njegovu nogu priljubljenu uz svoju i ruku na mojoj nadlaktici.
-Paaaa i nije mi BAAAŠ bilo grozno. Možda mi je i bilo simpatično. - Nikada do tada nisam primetila one male borice u uglovima njegovih očiju koje čine da mu se oči smeju.
-Ma voleo si ti kad sam ja bila kod vas, pa čak i da me slušaš kako šapućem i blebećem sa druge strane zida, samo nećeš da priznaš - nastavljam, jače je od mene.
-A kako da ne volim kad si takva..... puslica. I glas ti je nekako mekan, šuškav i topao. I moram da priznam, seksi.
-Pa drago mi je da ti nije bilo baš grozno. I da, jeste, sve si u pravu što se mog glasa tiče.  - odgovaram i nadam se da crvenim samo u sebi. OMG, OMG, OMG- rekao je seksi. Osećala sam se kao da prvi put čujem tu reč.

Shvatim da sam nesvesno oborila pogled pa ga brže-bolje vratim na njega, i tu me udari. Prepoznam ono nešto, nešto novo, nešto drugačije u njegovom pogledu. Tako me nije gledao nikada do sad.
-Puslica- ponavljam kroz smeh- pa koliko si ti blesav, nisam skoro dobila slađi kompliment. Pokrivam lice rukama i stidljivo okrećem glavu od njega dok se smejem, jer se sada već sigurno više ne crvenim samo u sebi.

Iz kola na putu do kuće gledam u taj nerealni mesec koji se pojavio niotkuda, dok se još nije ni smrkavalo, kao ogromna rumena pogača nisko na nebu. Prelazim most na ulazu u moj gradić i mesec se savršeno namesti između dva tornja crkve u centru grada. Sa osmehom na licu mu se u mislima zahvalim na ovom savršenom susretu. Znam ja da je taj mesec upetljao svoje prste u sve ovo....

Prolaze mi kroz glavu ti dijalozi i prethodna dva dana dok zvonim na njegov interfon.
Cuje se samo pevušljivo - hajde. Otvaram vrata i dok slušam kako moji koraci odzvanjaju po granitnim stepenicama razmišljam kako li će mu zvučati glas za još petnaestak godina.... Verovatno slično kao glas njegovog oca. Poprilično oni i liče. Kakav će samo šmeker on da bude u četrdesetim i pedesetim. Već sada ima par šarmantnih sedih u kosi iznad desnog uha. Mogu da osetim kako rukom prolazim kroz tu kosu. Još jedan interfon. Čujem škljocanje ključa u bravi na zvuk mojih koraka na stepeništu. Zatvaram vrata za sobom i ostavljam ceo svet sa druge strane.

Pijemo kafu dok nam on mota cigare. Gledam gitaru koja leži na kauču.
-Kakva ti je ovo gitara, nije klasična, nekako je.... drugačija - primećujem. Sigurno i drugačije zvuči. Jel bih mogla da je čujem?
Uzima gitaru u ruke, seda naspram mene i unosi se u objašnjavanje razlike između te i klasične. Shvatim da mi je oduvek bilo beskrajno simpatično to kako on studiozno i sa kakvim žarom objašnjava stvari i obrazlaže svoje stavove. Smejali smo se na glas sinoć kada ja više nisam mogla da izdržim a da ne puknem od smeha kada mi je četvrti put u toku večeri nakon neke sopstvene definicije nečega rekao i "Evo, objasniću ti" i pre nego što bih rekla da li mi je objašnjenje uopšte potrebno.

Posmatram mu prste dok svira neku meni nepoznatu melodiju. Svira celim telom, ne samo prstima. Onim prstima koje sam sinoć satima prebirala po svojim dlanovima. Svaki mišić njegovog lica je u tim notama. Premešta se pored mene, kao biće mu zgodnije na tom kauču. Pravda se ponekad dok svira, kako eto tu je bio falš jer mu ta žica nije naštimovana. priznaje da ima tremu kad prvi put svira pred nekim. Sve i da je svaki ton bio raštimovan, baš me briga. A i ne svira prvi put preda mnom, samo je zaboravio, čula sam ga ja kako svira mnogo puta, i samog i sa drugovima - tešim ga. Pomislim u sebi kako sada prvi put svira ZA MENE, ali neću da mu pogoršavam tremu. Samo se osmehujem i slušam kako svira....
Sunce mu pada tačno na lice i kosu. Ima divnu, jaku, tamno smeđu kosu, koja na suncu ima neki kestenjasto-burgundski odsjaj. Sladak mi je tako čupav i mrškast, sa svojim špicastim nosem, širokim osmehom i sitnim, dečački nasmejanim očima. Zamišljam kako bi se divno spojili njegovi uglovi sa mojim oblinama.
Na trenutak zatvorim oči i sa one strane kapaka ugledam, tako realno kao da stoji baš tu, ispred mene, jednog lepog momka, sa njegovim osmehom i mojim očima. Jakom, smeđom, divljom kosom koju oboje imamo, sa njegovim čupercima ali mekoj na dodir kao moja. Visokim na njegove, ali sa širokim, snažnim plećima mojih predaka. Kakav bi to junak bio..... Otvaram oči da još malo uživam u prizoru ovog ovde divnog, realnog muškarca od krvi i mesa i snova koji sedi pored mene i svira samo za mene.

Uzimam mu ruku u svoju. Ne možemo a da se ne dodirujemo, kao da postoji neka magnetska sila privlačnosti među našim telima.
- Vidi kako je ovde tvoj palac nekako pljosnat a moj zaobljen. Sada sam shvatila da je to od sviranja. - primećujem zaiteresovano i prislanjam vrhove svojih prstiju na njegove.
Samo taj mali dodir prstiju je bio dovoljan da osetim kako struja prolazi kroz celo moje telo. Po dahu sam znala da je i on to osetio. Brzo izvlačim ruku iz njegove, a on je spušta na moju butinu. Odmaknem se za trenutak i nesvesno se promeškoljim jer me je od svog tog suzdržavanja i pokušaja da nekako utonem sama u sebe, zaboleo vrat.
Tako je i sinoć počelo. Osetim već poznati stisak šake na vratu. Počinje da me masira, polako, snažno, njegov dodir mi toliko prija. Obećavam u njegovo i moje ime da ćemo se ovaj put kontrolisati - Evo neću da dišem duboko kao sinoć. Bićemo dobri - izgovaram šeretski i zapušavam nos da zadržim dah kako ne bih disala uopšte, jer znam da ga ritam mog disanja toliko uzbuđuje.
-Diši ludačo, ovako ćeš još da mi se ukočiš - smejemo se oboje, on me hvata za ramena i osetim mu dah na vratu. Ujednačeno mi stiska ramena i vrat sa obe ruke i polako me privlači ka sebi. Osetim kako mu jače kuca srce, toliko je njegov grudni koš blisko mom. Mazim se kao mačka glavom o njegovo lice zarijeno u moju kosu. Dah na mom vratu je sve topliji dok treperavo iščekujem da ponovo osetim i te meke usne, baš tu, iza desnog uha.
Besmisleno je opirati se. Čitavo telo me još uvek boli od opiranja prošle noći. Svaki mišić na telu mi je napet od tada. Od one proklete borbe same sa sobom, da se izvučem iz njegovih ruku, da prestanem da ga ljubim, da mi ne bude tako lepo. Ne sme da mi bude ovako lepo. Šta to sada radim? Znamo se pola života, kao brat mi je, njegova porodica mi je kao druga porodica. Prolazi mi kiša takvih misli kroz glavu u jednom maglovitom trenutku i nestaje isto tako sa njegovim sledećim poljupcem. Celo telo mi treperi od svakog dodira. Uzima me za ruku, ovaj put bez oklevanja i dopuštanja da moji strahovi i sumnje izbiju na površinu, ja ustajem i poslušno ga pratim do spavaće sobe, svesna da nema više nazad. U tom trenutku mi ništa drugo nije bitno. Uvučeni smo oboje u taj uragan i opiranje ne pomaže. Jedino što možemo je da se prepustimo. Osetim mu svaku želju pre nego što on shvati da je zaželeo. Tamo u dnevnoj sobi mi zvoni telefon. Znam da kasnim. Nije me briga. Ne zanima me koji je dan, ni koliko je sati, ništa.... Nisam tu, ni za koga osim za njega. Samo sa njim, sada i ovde hoću da postojim.

Ležimo zagrljeni, u tišini. Onoj savršenoj tišini, koju narušavju samo sinhronizovani otkucaji srca. Hoću da mu se utisnem u kožu, da ostavim trajno svoj miris na njemu, da uhvatim ritam njegovog srca kako bih znala da kažem mom kojim ritmom da kuca i kada mi za par dana bude hiljadama kilometara daleko.

-Ti si luda..... - prekinuo je tišinu i smestio mi poljubac u kosu, dok ja i dalje upijam otkucaje njegovog srca.
-Je l' treba da kažem hvala ili izvini na to?
-Hahaha... kažem ja, luda..... ali nema na čemu. Istina je.
-Ok, onda hvala. - odgovorim sa osmehom i poljubim ga u rame, pa se promeškoljim i opet ušuškam ispod njegove ruke.

Ne želim da mu kažem koliko je prokleto u pravu....

Kupimo stvari sa poda, razdvajamo šta je čije ćutke i uz osmeh. Oblačimo se i pokušavamo da prstima namestimo naše raščupane, divlje, lude glave u hodu. Potpuno besmisleno, jer da nam na čelu piše da smo upravo vodili ljubav bilo bi manje očigledno. Skrivamo tragove pre nego što dođe zajednički prijatelj koji mu se najavio da dolazi dok smo mi bili van ovog sveta i dometa mobilnih mreža. Ja insistiram na tajnosti. Njemu ne bi smetalo ni da se zna. Plašim se da me ne shvati pogrešno, ne stidim se ja njega ni toga što sam mu se prepustila. Preponosna sam. On je muškarac kojim bi se svaka žena ponosila. Plašim se posledica, pre svega na druge ljude i odnose. Ne radi se ovde ipak samo o nama.

Pozdravljamo se uz dug zagrljaj i ono - čujemo se. Silazim niz stepenice i ne osvrćem se. Osetim kako me ispraća pogledom. Izlazim mu iz vidokruga i čujem kako se zatvaraju vrata. Brojim korake da ne mislim. Da se ne vratim. Ne budi glupa, ženska glavo, kad nisi. Idi pravo do svojih kola, a onda na levo krug, i  pravac kući.

Ostatak dana me muče misli o budućnosti. pretresam ova tri dana iznova i iznova. Uživam da ga slušam, da razgovaram sa njim. Pričamo o svemu i ničemu, sa žarom se slažemo i ne slažemo, delimo mišljenja o istoriji, poreklu naroda i jezika, religiji, politici, muzici, ljubavi, seksu, poslu, porodici.... Otvara mi se. Priznajemo jedno drugom neke strahove i slabosti, kao da hoćemo da upozorimo onog drugog da nije sve baš tako lepo kako sada deluje. On je mene odavno pročitao. Prepoznao da sam najglasnija kad sam stidljiva, da sam ranjiva i topla mada se uvek trudim da izgledam kao da sam jaka. Da jesam jaka i zbog toga često i previše tereta preuzimam na sebe. On sve to vidi i zna, već odavno, sa njim mogu bez bojazni da pokažem svoje pravo lice i to je tako rasterećujuće. Osećam se tako spokojno, tako svoje, tako sigurno. Postoje oni ljudi koji su komad one savršene, plodne zemlje za tebe, sa kojima ti ne trebaju nikakvi aditivi ni pesticidi, možeš slobodno da rasteš i razvijaš se. Rasteš ti i u nekom plasteniku, ali uz ono veštački pojačano svetlo, uz sva čuda kojima te prskaju, izgubi se ona istinska slast ploda. Tako je retko naći ljude i okruženje koji mogu da budu tvoja zemlja i hrana i sunce i voda..... I nebo je granica tada. Oboje imamo tu glad za znanjem. Želju za dostizanjem perfekcije. Potrebu za slobodom u nekim stvarima. Znali bi mi savršeno kako da budemo plodno tlo za rast onog drugog. A taj komad zemlje je baš onaj koji znaš da ne treba da diraš. Nije red, što bi se reklo. Dobro poznaješ i voliš tu porodicu, ne smeš to da ugroziš. Prijatelji ste.

Ne smem.... Bilo je jednom i neće se ponoviti. Nećemo se videti nekoliko meseci, proći će. Znam da neće, ali verujem da moram da ubedim sebe da hoće. I nije ti toliko bitno, uostalom, i njemu je ovo sigurno bilo samo onako, bezveze, ne misli on ništa ozbiljno. Praviš dramu oko malo hemije i strasti - ponavljam sebi dok pokušavam da gledam neku seriju.

Otvaram one neodgovorene poruke od pogrešnih. Možda me to malo otrezni.
-E, ma jurcam bre ceo dan, ne stižem da odgovorim. Vidimo se večeras - ipak odgovaram.

Pogrešni dolazi po mene i vozimo se po gradu. Znamo se godinama. Prijatelji smo i ljubavnici. Znam da tvrdi kako u mom prisustvu "ne može da se kontroliše". Predivan izgovor koji mu daje za pravo da naskače na mene kad god me vidi. Uglavnom  se naša viđanja svode na moje "ne" ponovljeno onoliko puta koliko je tog dana potrebno, dok ne popustim. Sedam u auto i govorim mu da me večeras ne dira. Umorna sam, lomi me neki virus i zaljubljena sam. Insistira da čuje sve o tome. Pričam mu o svojoj najnovijoj zaljubljenosti. O dilemama koje imam povodom toga. Sve on to sluša kao pravi prijatelj, daje mi savete kao pravi prijatelj, ali ruke mu ne miruju. Smeta mi njegov dodir, unervozila sam se. Sklanjam ih sa sebe, bezuspešno. Opet se vraća - dobro, neću tu ako ti smeta, evo, ovako ćemo...... Naslanja mi glavu na rame i traži da se ljubimo nosevima. Prlja me svojim dahom, svojim rečima. Nervozna sam. Muka mi je. Besna sam. Želim da ga udarim. Želim sebe da izudaram. Ne mogu da podnesem njegov dodir ni preko garderobe a on uporno pokušava, kao životinja, da se domogne moje kože, da skine tuđ miris sa mene i ostavi svoj. Njegov miris koji me je ranije ložio mi je sada odvratan. Njegov dodir od kog su mi se nekada noge same širile mi je sada kao da bube i pauci  i zmije gamižu po meni, i ja imam refleksnu potrebu da ga stresem sa sebe. Uporan je, toliko je prokleto uporan. Podržava moje strahove i moralne dileme vezane za ispravnost mojih osećanja. Ne negira da postoje, ali se slaže sa mnom da je situacija takva da ne bi smela da postoje. Lomim se. Moli me da ga dodirnem. Ne želim to i ne znam ni sama zašto samo okrećem glavu na drugu stranu i pružam mu ruku kao da nije moja. Žmurim. Povraća mi se. Trpim dodir njegove kože na mom dlanu par minuta, možda i manje, do onog trenutka kada već zaželim da odsečem sebi tu prljavu ruku. Svakom sekundom tog dodira osećam kako se on kao virus, kao trulež širi duž ruke kroz krvotok celim telom, ne samo po površini kože. Obuzima me celu taj osećaj truljenja. Ruka je otupela, ništa više na njoj ne osećam. Zuji mi u ušima. U glavi mi je reč self-loathing. Ona savršeno opisuje moje trenutno stanje. Gađenje samom sobom. On je tu da mi bude saučesnik u ovom asistiranom samoubistvu moje izromantizirane ideje da je onaj život o kom sam oduvek maštala na dohvat ruke. Da je onaj muškarac o kom sam maštala bio tu, sve vreme, tako blizu, samo ga nisam videla. Da bi se naše porodice možda i radovale, pa vole se i poštuju međusobno, niko od njih ne bi primao stranca u kuću i porodicu. Ne bi oni išli protiv ljubavi. Pomislim kako bi njegova baka sigurno bila oduševljena, ona me obožava, još i praunuke da joj rađam, pa gde ćeš lepše. Svaka od tih misli polako tone i nestaje u ovom mraku u kom smo parkirani. Savršen ambijent za ubistvo snova o nečemu lepom i čistom, na slepom putu, okruženi kamenim gromadama koje zatvaraju put, trskom iza koje je cigan-mala i gomilama đubreta.
Zažmurim i vidim baruštinu bez dna, prljave vode guste kao katran.
Njegovo "Ti si toliko sposobna i jaka" polako tone u to blato, a izranja  - "Glupačo, ovo je tvoj svet".
Nestaju sve te pohvale, sve lepe reči koje sam čula od njega i koje su mi odzvanjale u glavi - Žena zmaj. Pametna. Topla. Ženstvena. Vesela. Energična. Zanimljiva. Sa predivnim ženskim formama. Zračiš seksualnošću. Prija mi tvoj dodir, i sa i bez seksualne konotacije...... Nestaje u blatu, zajedno sa lepom i srećnom slikom neke buduće mene, sa iskrama u očima i u beloj haljini. Naše nasmejane, srećne porodice su prekrivene tom lepljivom, smrdljivom smesom. Odatle izranjam druga ja, razmazana i čupava, jefnina, ničija i prazna, sa mrtvim, bezrazličnim pogledom. Slika naše zajedničke budućnosti, kako on sedi na stolici i svira gitaru dok ja na kauču čitam neku lepu knjigu nestaje. Slika nas dvoje, koji volimo i da ćutimo zajedno, da svako radi nešto svoje, ali da smo ipak u istoj, mirišljavoj i toploj prostoriji je zamenjena smradom cigarete koja mi dogoreva u ruci i peče mi prste dok krajičkom oka posmatram sedište za bebe na zadnjem sedištu kola ovog preljubnika. Ta lepa deca koju bih  rađala onom predivnom čoveku se guše u truleži moje materice.  Prljava si. Odvratna. I treba da budeš ljubavnica. Ona sa kojom se valjaju po đubretu, ne u mirišljavom krevetu. Gadiš mi se. Gadiš mi se. Gadiš mi se.......
-Vozi me kući. - Otrgla sam ruku. Guram je u tašnu jer mi se neko ulje za masažu prosulo pre neki dan u tašni i uporno zaboravljam da to očistim, hvala bogu. To će valjda neutralisati njegov miris na mojoj koži. Gurnula bih je u vatru, samo da ne miriše na tuđeg, lažljivog muža.
-Nećeš valjda da me ostaviš sada, još samo minut, molim te. Oprosti mi, ja ne mogu da izdržim kada sam sa tobom, radije bih imao samo tvoju ruku na stomaku nego celu bilo koju drugu ženu. Pogledaj me, samo da ti vidim te lepe oči. POGLEDAJ ME, molim te.....
-Veruj mi, ne želiš sada da mi vidiš pogled. Nema tu ničeg lepog više. I zabole me šta ti hoćeš. I šta ćeš da misliš. Mišljenje i emocije nekoga koga jebeno ne zanima kako se ja osećam mi stvarno uopšte nisu bitni - okrećem se, prostrelim ga pogledom punim besa i mržnje i počinjem da prosipam otrov po njemu. Svo ono uzavrelo, smrdljivo blato u kom se oboje već odavno valjamo kulja iz mojih usta dok me vozi kući. Čak ne mogu ni da zaplačem. Ali znam da više ne mogu i ne želim da osetim bilo koji drugi miris na svojoj koži, sem jednog. I da onaj sistem - klin se klinom izbija, ovaj put neće funkcionisati.

Pogrešni mi obećava "nikad više" ispred moje kuće. Znam da laže, nije mu prvi put da mi to obeća. Ipak, isto tako mi govori da mi je i dalje prijatelj, šta god da mi treba. Možda sam ovaj put ipak bila dovoljno odvratna da se i njemu smučim? Videćemo.... Ako ima i trunku samopoštovanja, ispuniće obećanje. Uostalom, to "nikad više" sam obećala ja sama sebi i ne nameravam da slažem.

Ulazim u kuću i idem pravo u kupatilo. Ne dižem pogled ka ogledalu, samo želim da sperem taj smrad i prljavštinu pogrešnog sa sebe. Manično trljam ruke sapunom, trljam ih do laktova, detaljnije od hirurga, trljam lice, ribam vrat. Kvasim kosu i majicu u tom procesu, voda mi curi niz laktove van lavaboa dok zapljuskujem lice vodom i histerično se trljam. Otvorim oči i ugledam je u ogledalu. Razmazanu, mokru i očajnu. Toliko je tužan taj  prizor da mi ovako polu-mrtvoj natera suze na oči. Pre samo par sati sam je videla u drugom ogledalu, sa prstima u onoj divljoj kosi, virila je preko ramena muškarca kog bi tako lepo umela da voli, u čijem je zagrljaju tako treperila od zadovoljstva. Bila je tako lepa i srećna pre samo par sati. Bila je to neka druga osoba. Pogledaj je sada. Raspada se.
Grizem peškir da me ne čuju ukućani kako jecam na podu kupatila. Oplakujem tu srećnu devojku koja je živela samo tri dana. Odlazim u sobu, gde se na krevetu razbaškario mačak. Oseti on sve, zna da prepozna tugu i dolazi mi na grudi, masira mi rame šapicama i prede mi na uho, kao da želi da me uteši. On me barem voli i ovakvu......

Već je subota. U ponedeljak opet odlazim. Prihvatila sam ponudu za posao i idem na godinu dana dovoljno daleko da opet sebi dam novi početak. Detoksikacija od svega, od ovih otrovnih misli i postupaka. Da pokušam da zaboravim i ubedim sebe da od te ogromne sreće koju sam zamišljala i osećala i onako ništa ne bi bilo. Da sam sve to samo umislila. Da to sve potisnem dovoljno duboko da bih mogla da pogledam u oči svoju prijateljicu dok joj ponizno priznajem da sam bila slaba onda kada sam morala da budem jaka. Da nisam uradila ono što je bila moja dužnost da bih je poštedela ove neugodne situacije. Da sam se za trenutak opustila, poverovala da je od svih muškaraca na svetu, baš njen brat ono "happily ever after" za koje sam se tako glupavo i detinjasto nadala da i mene čeka.

Ali možda, samo možda........ Možda i jeste.
Jer takvi susreti se zaista dešavaju "once in a blue moon". A naš susret nakon skoro 15 godina poznanstva je bio uvertira izlasku tog plavog, krvavog, punog meseca, baš tog dana, koji se dešava jednom u 150 godina.
I to ne može da bude slučajno.....
Možda ipak i ja zaslužujem da nađem to "happily ever after"....