После раскида дани се стапају једни у друге и чини се као да време стоји. Идеш на посао, у куповину, виђаш се са пријатељима, као живиш ти и функционишеш, али све то некако пролази поред тебе и време стоји а дани су бесконачни. И онда у неком тренутку схватиш да је прошло. Прошло је пола године од раскида, или година, или колико год да ти је било потребно да устанеш насмејана и не мислиш на њега.
Исплакала си реку суза као да је Џастин Тимберлејк само о теби певао, са другарицама хиљаду пута претресла зашто је кретен и говно које те не заслужује, одлежала потребно време са главом заривеном у јастук ваљајући се у сопственој прљавштини, старој пиџами или некој његовој заборављеној мајици коју ниси опрала недељама, самосажаљевајући се и јадикујући над својом тужном судбом. Зашто баш ја, ех животе луталицо, и све у том стилу....
Онда ти је једног јутра или вечери, уз небитно коју чашу вина (или ког год пића у ком тражиш утеху и истину) дошло просветљење, епифанија, еурека моменат - доста је! Дигла си главу, бацила се на дијету и вежбање, ускоро си и дупе подигла и затегла, још је боље него када сте тек почели да се забављате. Променила фризуру, купила неку нову шминку и гардеробу, имала краткотрајну крес-шему са неким типом који је згоднији и успешнији од њега. Решила да учиш шпански и кренеш на баћату.
Браво. Не, стварно, без имало сарказма - свака част.
Успела си.
Преживела.
Преболела.
Прошло је.
А онда, једног идиличног сунчаног дана, ветрић ћарлија, птичице цвркућу, бла, бла, трућ, ти журиш ка неком јасном циљу док ти ноздрве несвесно упијају пастелно зелено пролеће, и кад си умало излетела под ауто на семафору јер ти је нос у телефону, дигнеш поглед - кад тамо Он. Тај исти Он који ти је пре неког времена распорио груди, извадио ти срце и зубима га искидао на ситне комадиће, сажвакао, а онда ти га пљунуо у лице и искезио ти се са оним крвавим зубима. Баш Он, стоји ту, испред тебе, развукао осмех, а тамо ни капи крви, ниска бисера. Каже драго му је што те је срео, питао се где си и како си. У том тренутку једнорог је заплакао и искењао дугу себи по ногама, анђели су се обесили о своје ореоле и цео свет је отишао у курац, заједно са тобом. И немаш жељу да му протераш муда кроз ноздрве, ни најмање. Срце ти је штуцнуло, колена клецнула и адреналин ти је од органа направио шећерну вату. WTF, девојко, женска главо, пилећи мозгу, алооооо, зар је могуће да га још увек волиш - после свега што си прошла, или је то што осећаш фантомска љубав, као бол у нози после ампутације исте?
И зашто уопште људи у таквим ситуацијама говоре - ма заборави то, луда си што патиш !?! Шта то уопште треба да значи? Јел знате можда некога коме је тај савет некако помогао да се боље осећа? Па кад неко умре не можеш просто да заборавиш ту особу, избришеш је из памћења. Зашто би било другачије кад умре нада о вашој заједничкој будућности, кад умре љубав коју сте делили, поверење, кад умре део тебе....
И увек постоји нека песма, нека клупа или улица, нека глупава реклама која ће те, кад се најмање надаш и трудиш да не мислиш о вама, сетити како сте се заједно смејали, шетали, држали за руке, како је све било лепо и преливено чоколадом... Али та пријатна сета је кратког даха. Преклопи је талас очаја што га више никад нећеш држати за руку на том месту, ни љубити ни грлити, и што му се нећеш поверавати и рачунати на њега.
Удари те по сред фаце чињеница да си сама.
Да те нико не чека кад се вратиш с посла.
Да ће ускоро топлије време па ћеш морати да отвориш орман и видиш оне празне полице где су стајале његове ствари.
И да куваш за једну особу а вино пијеш за две.
Сама.
Две - три године са неким могу да буду канцерогеније од радијације. А рак то воли да ради- да се појави баш кад мислиш да је коначно све супер. Увек си умирала током раскида. И није то била нека изненадна несрећа у којој си подлетела под воз, или просто заспала и не пробудила се.
Не, сваки пут је била дуга и мучна болест која те је постепено изједала, разарала, мрцварила, мењала те споља и изнутра док те није потпуно разорила.
Кажу време лечи све ране, додуше, неке ране су огреботина а неке операција абдомена у којој ти распоре грудни кош, оперишу срце док им куца у рукама, ставе бајпас, изваде црева и опет их угурају унутра. Помере мало бубреге и јетру да направе места за сва та говна, па лепо опет све зашију. Бруфени ублаже бол, антибиотици спрече да се зараза рашири, конци се изваде али ожиљак остаје.
Мозак ваљда зна зашто ради то што ради - што лепе слике временом потискују ружне, и тај Балашевић ти је после неког времена опет тако... ах. И колена су клецнула јер си се сетила како дивно само он зна да те пољуби, баш на оно место, иза увцета да те прођу жмарци, и како сте се гледали у очи, дубоооооко дубоко док сте водили љубав, и онда кад ти је донео доручак у кревет, и онда..... И лептирићи су се узвртели и хоће да излете из тебе, да му цвркутавим гласом и кокетним погледом одговориш како си и ти баш нешто мислила да му се јавиш ових дана али си била прилично заузета, и све то јер се сећаш свих тих лепих ствари, а заправо те твој мозак обмањује док прави исто срање као и на почетку везе - идеализује, и користи лепа сећања и лептириће као средство манипулације.
И онда изађете опет на неку кафу или пиће. Вечеру можда. И све је тако лепо и идилично, опет се смејете и гледате у очи, опет те држи за руку и прича лепе приче, док у неком тренутну та хрпа гована коју вучете за собом и покушавате да игноришете не почне да шири своје мирисе наоколо, а баш и не мирише к'о мајске руже и зумбули....
Већ си једном (или не само једном) направила ту грешку са неким бившим бившим, али овај пут ће бити другачије.... Важи. Ево, специјално за тебе, само овај пут, само вечерас у вашем граду - Велики зли вук је постао вегетеријанац и спреман је да због тебе замени три прасета за тофу, ма и да постане преживар ако треба. Не драга моја. Исти је он, иста си ти, али нисте више они исти са почетка ваше везе него они са краја. И тај крај те опет чека, и неће мање да боли овај пут.
Ако ти је за утеху, кад твоје срце крене да штуца на бившег, знај да је и његовом тако, а то је само знак да треба да задржите ваздух док не поплавите па свако својим путем. Без приче. Онда попијеш мало воде, а ако ништа друго не упали - добро уплаши то глупо срце, сети га на шта си личила након раскида. И опет ће проћи та фантомска љубав.
Исплакала си реку суза као да је Џастин Тимберлејк само о теби певао, са другарицама хиљаду пута претресла зашто је кретен и говно које те не заслужује, одлежала потребно време са главом заривеном у јастук ваљајући се у сопственој прљавштини, старој пиџами или некој његовој заборављеној мајици коју ниси опрала недељама, самосажаљевајући се и јадикујући над својом тужном судбом. Зашто баш ја, ех животе луталицо, и све у том стилу....
Онда ти је једног јутра или вечери, уз небитно коју чашу вина (или ког год пића у ком тражиш утеху и истину) дошло просветљење, епифанија, еурека моменат - доста је! Дигла си главу, бацила се на дијету и вежбање, ускоро си и дупе подигла и затегла, још је боље него када сте тек почели да се забављате. Променила фризуру, купила неку нову шминку и гардеробу, имала краткотрајну крес-шему са неким типом који је згоднији и успешнији од њега. Решила да учиш шпански и кренеш на баћату.
Браво. Не, стварно, без имало сарказма - свака част.
Успела си.
Преживела.
Преболела.
Прошло је.
А онда, једног идиличног сунчаног дана, ветрић ћарлија, птичице цвркућу, бла, бла, трућ, ти журиш ка неком јасном циљу док ти ноздрве несвесно упијају пастелно зелено пролеће, и кад си умало излетела под ауто на семафору јер ти је нос у телефону, дигнеш поглед - кад тамо Он. Тај исти Он који ти је пре неког времена распорио груди, извадио ти срце и зубима га искидао на ситне комадиће, сажвакао, а онда ти га пљунуо у лице и искезио ти се са оним крвавим зубима. Баш Он, стоји ту, испред тебе, развукао осмех, а тамо ни капи крви, ниска бисера. Каже драго му је што те је срео, питао се где си и како си. У том тренутку једнорог је заплакао и искењао дугу себи по ногама, анђели су се обесили о своје ореоле и цео свет је отишао у курац, заједно са тобом. И немаш жељу да му протераш муда кроз ноздрве, ни најмање. Срце ти је штуцнуло, колена клецнула и адреналин ти је од органа направио шећерну вату. WTF, девојко, женска главо, пилећи мозгу, алооооо, зар је могуће да га још увек волиш - после свега што си прошла, или је то што осећаш фантомска љубав, као бол у нози после ампутације исте?
И зашто уопште људи у таквим ситуацијама говоре - ма заборави то, луда си што патиш !?! Шта то уопште треба да значи? Јел знате можда некога коме је тај савет некако помогао да се боље осећа? Па кад неко умре не можеш просто да заборавиш ту особу, избришеш је из памћења. Зашто би било другачије кад умре нада о вашој заједничкој будућности, кад умре љубав коју сте делили, поверење, кад умре део тебе....
И увек постоји нека песма, нека клупа или улица, нека глупава реклама која ће те, кад се најмање надаш и трудиш да не мислиш о вама, сетити како сте се заједно смејали, шетали, држали за руке, како је све било лепо и преливено чоколадом... Али та пријатна сета је кратког даха. Преклопи је талас очаја што га више никад нећеш држати за руку на том месту, ни љубити ни грлити, и што му се нећеш поверавати и рачунати на њега.
Удари те по сред фаце чињеница да си сама.
Да те нико не чека кад се вратиш с посла.
Да ће ускоро топлије време па ћеш морати да отвориш орман и видиш оне празне полице где су стајале његове ствари.
И да куваш за једну особу а вино пијеш за две.
Сама.
Две - три године са неким могу да буду канцерогеније од радијације. А рак то воли да ради- да се појави баш кад мислиш да је коначно све супер. Увек си умирала током раскида. И није то била нека изненадна несрећа у којој си подлетела под воз, или просто заспала и не пробудила се.
Не, сваки пут је била дуга и мучна болест која те је постепено изједала, разарала, мрцварила, мењала те споља и изнутра док те није потпуно разорила.
Кажу време лечи све ране, додуше, неке ране су огреботина а неке операција абдомена у којој ти распоре грудни кош, оперишу срце док им куца у рукама, ставе бајпас, изваде црева и опет их угурају унутра. Помере мало бубреге и јетру да направе места за сва та говна, па лепо опет све зашију. Бруфени ублаже бол, антибиотици спрече да се зараза рашири, конци се изваде али ожиљак остаје.
Мозак ваљда зна зашто ради то што ради - што лепе слике временом потискују ружне, и тај Балашевић ти је после неког времена опет тако... ах. И колена су клецнула јер си се сетила како дивно само он зна да те пољуби, баш на оно место, иза увцета да те прођу жмарци, и како сте се гледали у очи, дубоооооко дубоко док сте водили љубав, и онда кад ти је донео доручак у кревет, и онда..... И лептирићи су се узвртели и хоће да излете из тебе, да му цвркутавим гласом и кокетним погледом одговориш како си и ти баш нешто мислила да му се јавиш ових дана али си била прилично заузета, и све то јер се сећаш свих тих лепих ствари, а заправо те твој мозак обмањује док прави исто срање као и на почетку везе - идеализује, и користи лепа сећања и лептириће као средство манипулације.
И онда изађете опет на неку кафу или пиће. Вечеру можда. И све је тако лепо и идилично, опет се смејете и гледате у очи, опет те држи за руку и прича лепе приче, док у неком тренутну та хрпа гована коју вучете за собом и покушавате да игноришете не почне да шири своје мирисе наоколо, а баш и не мирише к'о мајске руже и зумбули....
Већ си једном (или не само једном) направила ту грешку са неким бившим бившим, али овај пут ће бити другачије.... Важи. Ево, специјално за тебе, само овај пут, само вечерас у вашем граду - Велики зли вук је постао вегетеријанац и спреман је да због тебе замени три прасета за тофу, ма и да постане преживар ако треба. Не драга моја. Исти је он, иста си ти, али нисте више они исти са почетка ваше везе него они са краја. И тај крај те опет чека, и неће мање да боли овај пут.
Ако ти је за утеху, кад твоје срце крене да штуца на бившег, знај да је и његовом тако, а то је само знак да треба да задржите ваздух док не поплавите па свако својим путем. Без приче. Онда попијеш мало воде, а ако ништа друго не упали - добро уплаши то глупо срце, сети га на шта си личила након раскида. И опет ће проћи та фантомска љубав.
