Мрзим те

Мрзим те. Кретену глупи. Нервираш ме толико да бих те шамарала док ме руке не заболе. Мрзим те јер седиш ту поред мене и кењаш како те јебем у мозак а не мислим да би и једна била толерантнија са тобом. Мрзим те јер нисам сигурна зашто си ту и зашто ме волиш. Знам да ме волиш, али хоћу да знам зашто ме волиш! Да ли примећујеш рупице на мојим образима када се смејем, да ли ме гледаш кад спавам, да ли би могао да затвориш очи и јасно замислиш моје шаке и стопала, да ли знаш ''редослед младежа на мојим леђима''.... мрзим те јер си ми изјавио љубав једва два пута како ваља у ових годину и кусур, а ја сам навикла да будем вољена. Навикла сам да будем обожавана и она рана која годинама не може да зацели. Мрзим што се осећам тако несигурно, а увек сам била сигурна у себе. Мрзим што си пасивно-агресиван и што знам зашто си такав, а сувише си тврдоглав да признаш себи или мени да сам у праву. Мрзим што сам спремна то да трпим. Мрзим што те толико волим.... И што не знам више шта знам, и што мислим да никада нећу заборавити дан када си ми рекао да ме волиш али никада ниси био заљубљен у мене. Да ли си ти јебено ретардиран??? Тако нешто се не говори! Слажи, будало! Мрзим те јер си суров. Јер ме болиш. Јер те волим. А ни ја не знам да објасним зашто. Јер је нешто прорадило у мени од првог дана, јер си први са којим сам осетила да ми је жао што ме ниси нашао раније, што се нисам чувала за тебе. Што сам матора и изанђана. Што треба да лажемо твоје родитеље колико имам година. Што си оштећен. Што су те волеле и јебале и зајебале пре мене. Што нисам могла да те сачувам од свог бола овог света. И мрзим их и тебе заједно са њима, јер ја плаћам њихове дугове. Мрзим то што не знам твој језик и што понекад не разумем шта јебено хоћеш од мене. Мрзим што се нисам родила на другом крају света, на твом крају света, јер бих онда разумела све твоје глупости и бубице и знала бих шта је део твог јебеног националног фолклора, шта је васпитање а шта твој кретенски карактер. Знала бих како с тобом. Мрзим те јер се никада нисам осећала толико погрешно и исправно са неким у исто време. Јер немаш потребу да се грлиш и љубиш и заборављаш то да радиш. Јер ми не дајеш комплименте. Јер мислиш да је довољно што си ту, што си мој и што сам твоја, да нема потребе ништа да се дода, а рекла сам ти милион пута да мени треба! Што ме расплачеш сваки други-трећи дан, а мрзиш кад плачем. Што ноћи и дане проводиш у бескрајном дописивању са разним важним и неважним људима, а разговор са мном ти не прија. Што понекад мислим да би било боље да те никад нисам упознала! Онда те не бих заволела, и вероватно бих још била сама и депресивна у оној грозној соби на 17. спрату, али бих барем знала да кад плачем у кревету плачем сама, не плачем поред некога као да сам сама. Поред некога ко може цео дан да ме не погледа, не пољуби, не загрли.... А немам снаге да одем. Увек сам одлазила, али са тобом је нешто у мени сувише јако, нешто ми говори да си ти, такав, у најгорим издањима као и у најбољим, мој пар. Да се нека виша сила умешала кад нас је спојила, тако неспојиве. Кад те је довела да ме укротиш онако како сам увек говорила да је немогуће. Да будеш све оно за шта сам викала НИКАД. Да будеш први за ког моја мама има добар осећај, мада те још није ни упознала. Волим те, кретену један. Само желим да будеш срећан.....