Мрзим те

Мрзим те. Кретену глупи. Нервираш ме толико да бих те шамарала док ме руке не заболе. Мрзим те јер седиш ту поред мене и кењаш како те јебем у мозак а не мислим да би и једна била толерантнија са тобом. Мрзим те јер нисам сигурна зашто си ту и зашто ме волиш. Знам да ме волиш, али хоћу да знам зашто ме волиш! Да ли примећујеш рупице на мојим образима када се смејем, да ли ме гледаш кад спавам, да ли би могао да затвориш очи и јасно замислиш моје шаке и стопала, да ли знаш ''редослед младежа на мојим леђима''.... мрзим те јер си ми изјавио љубав једва два пута како ваља у ових годину и кусур, а ја сам навикла да будем вољена. Навикла сам да будем обожавана и она рана која годинама не може да зацели. Мрзим што се осећам тако несигурно, а увек сам била сигурна у себе. Мрзим што си пасивно-агресиван и што знам зашто си такав, а сувише си тврдоглав да признаш себи или мени да сам у праву. Мрзим што сам спремна то да трпим. Мрзим што те толико волим.... И што не знам више шта знам, и што мислим да никада нећу заборавити дан када си ми рекао да ме волиш али никада ниси био заљубљен у мене. Да ли си ти јебено ретардиран??? Тако нешто се не говори! Слажи, будало! Мрзим те јер си суров. Јер ме болиш. Јер те волим. А ни ја не знам да објасним зашто. Јер је нешто прорадило у мени од првог дана, јер си први са којим сам осетила да ми је жао што ме ниси нашао раније, што се нисам чувала за тебе. Што сам матора и изанђана. Што треба да лажемо твоје родитеље колико имам година. Што си оштећен. Што су те волеле и јебале и зајебале пре мене. Што нисам могла да те сачувам од свог бола овог света. И мрзим их и тебе заједно са њима, јер ја плаћам њихове дугове. Мрзим то што не знам твој језик и што понекад не разумем шта јебено хоћеш од мене. Мрзим што се нисам родила на другом крају света, на твом крају света, јер бих онда разумела све твоје глупости и бубице и знала бих шта је део твог јебеног националног фолклора, шта је васпитање а шта твој кретенски карактер. Знала бих како с тобом. Мрзим те јер се никада нисам осећала толико погрешно и исправно са неким у исто време. Јер немаш потребу да се грлиш и љубиш и заборављаш то да радиш. Јер ми не дајеш комплименте. Јер мислиш да је довољно што си ту, што си мој и што сам твоја, да нема потребе ништа да се дода, а рекла сам ти милион пута да мени треба! Што ме расплачеш сваки други-трећи дан, а мрзиш кад плачем. Што ноћи и дане проводиш у бескрајном дописивању са разним важним и неважним људима, а разговор са мном ти не прија. Што понекад мислим да би било боље да те никад нисам упознала! Онда те не бих заволела, и вероватно бих још била сама и депресивна у оној грозној соби на 17. спрату, али бих барем знала да кад плачем у кревету плачем сама, не плачем поред некога као да сам сама. Поред некога ко може цео дан да ме не погледа, не пољуби, не загрли.... А немам снаге да одем. Увек сам одлазила, али са тобом је нешто у мени сувише јако, нешто ми говори да си ти, такав, у најгорим издањима као и у најбољим, мој пар. Да се нека виша сила умешала кад нас је спојила, тако неспојиве. Кад те је довела да ме укротиш онако како сам увек говорила да је немогуће. Да будеш све оно за шта сам викала НИКАД. Да будеш први за ког моја мама има добар осећај, мада те још није ни упознала. Волим те, кретену један. Само желим да будеш срећан.....

Друга жена

Жена зна. Жена увек зна. Не знам како ни зашто, али на његово - треба да имам неки рани састанак на послу, а радим вечерас до касно, па да не долазим у 1-2 ноћу  и опет крећем назад у 6-7, остао бих код Артура вечерас, знаш да се он преселио ту на пет минута од офиса....
-Знаш да не волим кад спаваш ван куће, дођи, молим те...
-Не буди таква, знаш колико сам уморан и колико ми треба да дођем од посла до куће, ти и онако спаваш кад ја дођем, а ово је баш рано ујутру, док ти устанеш и ја ћу већ доћи!
-Добро.... Ради како мислиш да је исправно, али знај да нисам срећна због тога....

Први пут кад је поменуо Ању као потенцијалну нову шефицу, нешто ми је заиграло у стомаку. Ја сам већ била код мојих, отишла сам на цело лето - што због посла, што због одмора, а он је остао у Москви. Веза нам је расуло већ дуго времена. Смета ми све што каже, нервира ме, не ценим га више, ал, да га јебеш, мој је...... И већ неко време размишљам шта ћемо и како ћемо, јер се мени враћа кући а њему се остаје, али одлажем то за неко друго време, када будемо просто морали да донесемо ту одлуку. Сада је све то још увек далеко, барем месецима испред нас, и нећу да размиљшам о томе. Што би Амери рекли - прећи ћемо тај мост кад дођемо до њега.

-Она хоће да будем генерални директор новог бизниса који започиње. Ишли смо заједно у неке Пиздинце (како год да се зове то место) после мог посла, увече, у неку њену производњу....
-Па што увече?
-Па знаш како радим, немам избора, остаћу тамо, спаваћу у офису па ћу сутра правац одатле на други посао.... Ја то све радим за нас...

Мрзим кад ми то каже. Да ради за нас. Осећам се лоше што сумњам и што ми је та цела прича шупља ко швајцарски сир, али ућуткујем тај глас који ми из стомака урла - лаже! Има другу!
-Ћути, он увек има неке друге, вечито нешто сериња и пискара са којекаквима, лечи своје комплексе јер преда мном не може да се фолира, мани га....
-Ово је другачије, видећеш....
-Ћути..... Брига ме, на плажи сам. Пусти ме да уживам.
-Добро, али видећеш шта сам ти рекла...... Шта ако не будеш имала коме да се вратиш...

Паника.
Немогуће! Ма не би он.... Ма би, 'де не би, џукела је то, знаш и сама....
Ма није, трипујем...

Чујемо се ту и тамо, свакако не довољно често, али он пуно ради а овде и није неки интернет, и ја сам на плажи скоро по цео дан, обоје имамо изговоре.
И тако пролазе недеље, и прођу и два цела месеца.

Враћам се. Не знам шта мислим и осећам, посвађали смо се преко телефона док се још нисам ни укрцала на јебени авион, а онда ме је сачекао са букетом крваво црвених ружа на аеродрому, и ја плачем и падам му у загрљај..... Мој је, какав год да је.

А онда, после две недеље он иде кући. И из неког разлога, не пуштају га да се врати. Кажу забрана уласка у земљу. Опет паника. Како, зашто, немамо одговор ни на једно питање и једини одговор који ми нуди је инстант решење- фиктивни брак, промена презимена, нови пасош па на брзину улет у земљу са свежим пасошем, а онда се даље плаћа коме треба да се проблем реши. Ја сам странкиња, брак са мном му ништа не би решио, и ту се појављује она.
Долеће у року од пар дана код њега, венчавају се, чекају нове пасоше и враћају се назад.

Ја вриштим сама у нашем стану данима, ко је она и зашто је на мом месту, зашто јој твоја мама спрема вечеру и зашто ОНА са тобом обилази твој родни град који ЈА после скоро три године наше везе још нисам видела!?!?!?
Зашто спава у твојој кући у којој ја никад нисам била?
Макни је одатле, води је у хотел, не занима ме ред, не занима ме ништа..... Зашто је уопште пристала на тако нешто, да ли је она нормална, која шефица би прелетела хиљаде километара због будућег радника! Ниједна! То ради само жена која воли и ја то знам.....

Он све пориче. Ја сам луда и психотична. Они су само пријатељи и раде заједно. Она је пуна кеша и њој то није било ништа. Ето, тако, просто је добар човек. Јесте, сутра мало! И ја сам добар човек па се не удајем за сваког несрећника на ког наиђем!

Дан њиховог венчања. Повраћам цео дан. Носим колаче на посао и шалим се како частим јер сам удала дечка. Питам га сутрадан каква је била прва брачна ноћ, где ће на медени месец. Питам  - ако му је она сада жена, да ли то значи да сам му ја љубавница? То је једини начин да се изборим са тиме, да будем саркастична. А не смеје ми се уопште. Нека тамо жена којој осим имена ништа не знам је заузела моје место. Искочила бих из коже.

Синоћ ипак није дошао кући... Будим се ујутру и знам да је код ње. Зовем, зовем, зовем..... Нема одговора. Позовем њу. Украла сам број из његовог телефона. И неке фотке. Фуј. Зашто жене шаљу такве ствари мушкарцима. Дроља одвратна. Смеју се обоје на фоткама са венчања. Копирам и то, као прави мазохиста, да се тиме кажњавам и бичујем. Њих двоје насмејани, његов најбољи друг и сестра. Сви срећни. Ја нисам ту.
Она се јавља, као не зна ко је. Каже, онако безобразно, да је он код ње не би ми се јавила. Можда је код неке друге и обе треба да станемо у ред. Хахаха. Баш си духовита, глупачо.  Не свиђа ми се њен глас. И знам да је он тамо. Осећам то у њеном гласу. Лаже. Уплашена је, није само безобразна.

Сатима касније, она ми пише, он је управо отишао од ње и мисли да би требало да се видимо. Јављам шефици да не могу да дођем на посао и идем да се видим са њом. Не знам зашто, али знам да морам.
И дешава се оно што нисам мислила да ћу икада доживети. Села сам на кафу са званичном женом и вишемесечном љубавницом свог мушкарца, која ми је испричала како су цело лето заједно и како га воли. Како им је баш лепо заједно! И пита шта ћемо сад да радимо.

Пре три дана сам нашла доказе да ме је заиста варао, не само вербално већ и стварно, јер кретен чува у телефону селфи из кревета са њом!!!! У ова три дана сам појела пола тањира супе, живим на чивасу и бромићима и свет ми се руши. Не знам шта ћемо јебено да радимо, глупачо. Умртвљена сам данима да вас не бих заклала обоје, зубима и ноктима вам кидала кожу са тела докле год вас не растурим на комадиће и размажем по поду и зидовима, ето шта ћемо да радимо! Кажем не знам... Она прича и даље, ја је не чујем... Он је зове, у паници је, рекла му је да ће се видети са мном и обе нас бесомучно зове да би спречио тај сусрет. Кукавица. Пизда.

Мене. 
Неко вара мене.
И не било ко, него ОН. Он, ееееееј, он који треба стопе да ми љуби. 

И све о чему могу да мислим је карма, која ме кажњава јер сам крива. Јер сам допустила себи да у неким тренутцима слабости будем ја на њеном месту - та која чека некога ко је ожењен да се у пола ноћи искраде као по цигаре, само да бисмо мало седели заједно и причали и љубили се. И водили љубав, кад ја више не могу да издржим да га одбијам.
Да видим сад и ја како је то из другог угла. Да осетим бол те жене, која чак и ако не воли превише а преварена је, се ломи на делиће, полако, болно, у таласима.... Мирно седиш и одједном осетиш ту бол, страшну, разарајућу, појави се ниоткуда, нешто се сломи унутра и почињеш да вриштиш. На улици, у метроу, на послу, почињеш да ридаш,чини се из чиста мира. И не можеш да се контролишеш. И једноставно се распадаш. Ни жива ни мртва. Неспособна да функционишеш у свету око себе. 

Седиш ту са њом, а она га воли. И ишла је са њим кад је радио нову тетоважу, а ми смо је заједно бирали месецима пре, и планирали да заједно одемо да је он уради скоро две године! Две године планова и она оде са њим! И то ми је отела!!! Срчем тај капућино у глупом Старбаксу док ми она прича о њиховој вези, како се они разумеју, и како да је међу нама све било ок он не би дошао код ње, и размишљам у себи како бих јој зарила сламчицу у око и мозак јој посркала. Одакле јој идеја да га воли! Не воли се туђе! А можда би био и срећнији са њом. Заправо....... Хм... Чак и верујем да би био срећнији, али не. Не дам своје. Јеби се, мене си изабрао, немаш права да тестираш срећу са неком другом. Немаш!

И та нека друга жена ме пита шта ћемо сад, ваљда се нада да ћу да побесним, да их обоје испсујем и кажем да заслужују једно друго и да може да задржи лажљиво ђубре. Да ћу сама да одем.
Не. Не идем ја нигде.
Била сам на годишњем одмору. Ти си била замена. Твоје услуге нису више потребне, и мораш да се склониш.

И онда проради она јака жена за коју некад и не знаш да је ту. Не заплачеш. Не полудиш. Мирна си. И покажеш јој његове поруке, да си ти та, за њега и његову породицу. Да те воли и умро би без тебе. Да ти је његова мама говорила да се не секираш и да је то све формалност, без обзира што је она седела тамо у његовој кући. Да ће он увек изабрати тебе. Боли је, али схвата да нема избора. Покушава да ме повреди. Каже, рекао јој је да њу воли али ће мене да ожени. Смејем се.

Излазим из Старбакса јер он долази, да нас не види заједно. Излазим и зовем ја њега, сачекам га иза ћошка. нећу да њој дам ту прилику да му каже да смо се ипак виделе. Она да буде искрена а ја као лажем. Зајеби ту фору сестро, нисам ни ја баш толико проста. И он према њој нешто осећа, видим то и мрзим га у себи, али зна да је мој и да је то једини исправан избор. Мисли да ме и даље воли. Мене воли а са њом има неку врсту повезаности. Она га разуме. Бла-бла. Не зна он шта је љубав.... Појма нема... Али зна да треба да остане са оном с којом живи, и верује да је тако. Нека верује.

Превару могу да преживим. Чињеницу да је она њему боља од мене не могу. Да је воли више него мене не могу. И видим да га боли њен бол, и да га боли мој бол, и део мене хоће да га пољуби да прође а део да му зарије нож и бубрег и уврће, али само лежим ту на његовом рамену и ћутим....
Ту, где ми је место.
Јер је мој.

Сад још само да смислим како да опет имам секс са њим а да не видим њу, не трипујем њен укус и њену пљувачку на његовој кожи и не осећам њен мирис свуда измећу нас...  Како да прогутам ту огромну кнедлу и потиснем гађење. Дотле ћу да повраћам, опет и опет. Док се не навикнем, не полудим или не одустанем. Од њега или себе.