Небо је никад невероватније у мом животу а ја немам чиме да сликам или снимим, јер ми телефон не ради. Типично. Са места у репу авиона кроз прозорче гледам како се крило спушта ка паперјастом мору белих облака и полако их пара. Сунчано је и облаци су савршени, као море шећерне вуне у неком сну. Призор је потпуно нереалан. Приљубила сам лице прозору као дете на излог посластичарнице и уживам. Улазимо у велики бели облак и осећа се блага турбуленција. Испод нас се помаља пејзаж Московске области. Острво у залеђеној реци које изгледа као врабац. Поља под снегом и шуме. Онда и све гушћа и гушча насеља. Ускоро ћемо слетети у Москву и ја ћу се вратити свом старом животу, нова.
У Москви ме је дочекао прави мартовски, пролећни дан. Улазим у воз са аеродрома и одмах вадим књигу. Никад до сад нисам читала књигу коју је написао мушкарац који ми се допада. Још мање овако млад мушкарац, малтене дечак. Време је пролетело. Опет сам инспирисана да и ја пишем. Излазим из воза и огледам се у прозорима док идем дуж перона ка улазу у метро. Коса ми је порасла, опет сам смеђа. Уковрџала сам је пре два дана али је сад само благо таласаста, од Питерских киша по којима смо шетали два дана. Сукња, торба и букет ружа са којима ме је дочекао на аеродрому се слажу, скоро су исте боје. Рекао ми је јуче како му се свиђа мој стил. И мени се свиђа одраз који видим у стаклу. За неколико дана пуним 30 и поносна сам на свој изглед, свиђа ми се како ''старим''.
Стигла сам из Санкт Петербурга, или како га Руси зову - Питера. Два кишовита дана смо шетали улицама тог прелепог града без кишобрана и била сам поново заљубљена. Отишла сам заљубљена у њега, враћам се заљубљена у град. Долазимо до прелепог здања, наравно, нисам запамтила ког (следећи пут ћу да водим белешке, ко ће све да запамти), на коме поред стубова и огромне статуе титана држе кров. Каже, замисли жељу док додирујеш Титана и оствариће се. Тешко је одабрати једну, поставити приоритете... Нека буде професионална, за ове љубавне имам статуу у Москви. Сутрадан, по пљуску без кишобрана идемо до Петропавловске тврђаве, острва на Неви, око које је израстао историјски центар Санкт Петербурга. Поред моста, у залеђеној реци, стоје стубићи и на њима статуа зеца.
-Баци новчић, и ако падне на зеца или стубиће около, то значи да ћеш бити богата.
-Знам ја да ћу бити богата, само дува неки ветар....
-Хајде баци па да видимо - одговара он подсмешљиво
-Сад ћеш ти да видиш - мислим у себи, вадим неки металац из џепа, циљам.... И пада на стубић одмах поред зеке, из прве - А-ха! Шта сам ти рекла!! Не може ми ни ветар ништа, ја сам рођена да будем богата! - говорим победоносно, кикоћем се и врпољим од среће, као дете
-Па ти си права будућа милионерка - смеје се он и идемо даље.
Иако је тмурно и кишовито, поглед је предиван, а центар тврђаве са Саборном црквом Петра и Павла изгледа као да је упио све зраке сунца кроз облаке и исијава. Звоник звони неком непознатом мелодијом, и ја покушавам да урежем тај моменат што дубље у сећање.
Гледам то лице испод капуљаче. Схватам да има очи које већ знам, ситне, тамне очи детета које се смеју. Нису то прве такве очи у које сам се заљубила. Зенице му се шире док ме слуша како причам и то је тако слатко. Волим како ме гледа. Мој слатки дечак.
Љуби ме полако, по лицу и врату и ја сва пулсирам. Дуго сам већ у вези која не функционише и секс нам је прилично монотон, без икакве страсти. Чисто оно - хајде да то одрадимо, да доживим оргазам па да спавам, а ово је нешто ново. Додири су му лагани а руке снажне, прстима голицаво прелази преко моје коже, спушта се низ струк до бутина, прелази до гаћица. Моји кукови се само подижу а ја у себи вриштим СТАНИ! Само стани, нећу моћи да се зауставим после! Шапућем му на ухо већ задихана да стане, грчевито га хватам за руку и склањам је из свог међуножја. Моја рука случајно прелази преко његових фармерки, и ја осећам како је тврд. Покушавам да опипам и колико је велики, али не могу да проценим. Нема везе, и онако то у овом тренутку није важно. Луди дечаче, па ти не знаш са ким си се ухватио у коштац. Ако ослободиш звер, како да те вратим њој после тога. Можда је дивна девојка, али није ми конкуренција. Не би ти био зароњен у моје груди и не би упијао моје мирисе да је она иоле као ја. Не, ово што ти сада желиш мора да се заслужи. Полако.... Када будеш више од ваздуха желео да заријеш главу у моје међуножје и заборавиш да дишеш упијајући моје сокове, да уђеш у мене и да ноћ траје заувек, тада ћеш да ме добијеш. Сада је прерано. Све ја то прекрасно знам, али тако је тешко контролисати се. Играш се лагано са мојим брадавицама, гледам како си сконцентрисан на то што радиш, као да желиш да упамтиш сваки милиметар. Погледи нам се сретну и насмешиш се. Кажеш да волиш моје груди. Нисам ни сумњала, знам да волиш облине, а моје су раскошне. Хајдемо до града, већ је касно - говорим ја и устајем из кревета, поправљам фризуру и шминку, јер знам да ако те пустим да се играш још мало, ја ћу да преузмем игру. А онда.... Онда нема назад :)
Што ниси старији, или ја млађа, били бисмо савршени једно за друго. Одрастали бисмо заједно, развијали се, учили, дивила бих ти се. Знам да ћеш бити диван мушкарац, само не знам када. Гледам твој говор тела док се свађамо касније тог дана, недостаје ти самопоуздања, а то иде с годинама. Несигуран си. Покушаваш да ме убедиш да се помирим са бившим дечком, у глави сабираш колико су коштали поклони које ми је куповао, а мени је то смешно. Зар се бојиш да нећеш моћи да испуниш моја очекивања? Ја се зато шепурим као паун по твојој територији, овај пут сам јача и свесна сам тога. Свесна сам своје предности, али нећу да је злоупотребљавам. Свиђаш ми се, не би било дамски да те поразим први пут, и то кад сам ја у гостима. Пустићу те да победиш, не и да се навикнеш на тај осећај. Другачији си, ниси обичан ни просечан, има нешто у теби. Објашњаваш ми да смо се видели само пар пута до сада, да не знаш шта ја очекујем, а ја све то савршено знам и не очекујем ништа. Љут си и збуњен, не знаш како да реагујеш. Полако. Диши. Све је у реду, нигде не журимо, ништа не добијамо и не губимо, само лагано, сипај ми још вина...Мрак је. Увлачим се у твој кревет, као права ''сучка'', да оставим свој мирис на твом јастуку и у твојим ноздрвама. Причамо у мраку и ја те гледам. Леп си ми. Гледам како ме гледаш.... Што ниси старији, или ја млађа. Враћам се у свој кревет и размишљам, да ли желим да будем учитељица живота некоме, или бих поднела да имам мушкарца који ће учити мене, овако рогату и тврдоглаву. Да ли бих трпела ауторитет? Не знам...
Опраштамо се на аеродрому, видећемо се за пар дана у Москви. Грлиш ме јако и као да нећеш да ме пустиш. Осмехујем ти се и одлазим уз пољубац. Долазим до пасошке контроле, окрећем се и гледам те како одлазиш, са рукама у џеповима и спуштеним раменима. Треба ти још само која година животног искуства, зарађених пар стотина хиљада да ти подигне самопоуздање, да извадиш руке из џепова и ходаш усправних рамена, свестан себе, и ја ћу да изгубим своју предност. А дотле, хајде да само уживамо и не мислимо на сутра.
Чекам укрцавање у авион и гледам кроз стаклене зидове аердорома. Тамо негде је она собица у којој сам те гледала како спаваш у суседном кревету и чекала да се пробудиш, да видим тај осмех уз добро јутро. Где сам се смејала како тако ситан човек може толико да поједе, пуцајући од среће што ти се свиђа како кувам. Сабирам утиске. Недуго затим, укрцавамо се и полећемо. Авион се надвија над бајковитим пејзажом, залеђеним заливом чији се лед спаја са белим облацима на хоризонту, над предивним грађевинама северне престонице Русије које сведоче о вековној култури која ме фасцинира и ја знам да морам да се вратим и видим га када окопни лед, када озелени и процвета, да морам са тобом опет да шетам тим улицама које су ми биле лепше и романтичније од улица Париза и доживим беле ноћи са руком ушушканом у твом џепу и твојој руци. Не знам шта ћемо тада бити једно другом, и да ли то уопште има име и категорију, али није ни важно. Хоћу да знам како Питер мирише у пролеће.
И лето, и јесен.
Вратићу се, сигурно, да се изнова заљубим у тебе и Питер, као први пут.
Прощай Питер, я вернусь....
У Москви ме је дочекао прави мартовски, пролећни дан. Улазим у воз са аеродрома и одмах вадим књигу. Никад до сад нисам читала књигу коју је написао мушкарац који ми се допада. Још мање овако млад мушкарац, малтене дечак. Време је пролетело. Опет сам инспирисана да и ја пишем. Излазим из воза и огледам се у прозорима док идем дуж перона ка улазу у метро. Коса ми је порасла, опет сам смеђа. Уковрџала сам је пре два дана али је сад само благо таласаста, од Питерских киша по којима смо шетали два дана. Сукња, торба и букет ружа са којима ме је дочекао на аеродрому се слажу, скоро су исте боје. Рекао ми је јуче како му се свиђа мој стил. И мени се свиђа одраз који видим у стаклу. За неколико дана пуним 30 и поносна сам на свој изглед, свиђа ми се како ''старим''.
Стигла сам из Санкт Петербурга, или како га Руси зову - Питера. Два кишовита дана смо шетали улицама тог прелепог града без кишобрана и била сам поново заљубљена. Отишла сам заљубљена у њега, враћам се заљубљена у град. Долазимо до прелепог здања, наравно, нисам запамтила ког (следећи пут ћу да водим белешке, ко ће све да запамти), на коме поред стубова и огромне статуе титана држе кров. Каже, замисли жељу док додирујеш Титана и оствариће се. Тешко је одабрати једну, поставити приоритете... Нека буде професионална, за ове љубавне имам статуу у Москви. Сутрадан, по пљуску без кишобрана идемо до Петропавловске тврђаве, острва на Неви, око које је израстао историјски центар Санкт Петербурга. Поред моста, у залеђеној реци, стоје стубићи и на њима статуа зеца.
-Баци новчић, и ако падне на зеца или стубиће около, то значи да ћеш бити богата.
-Знам ја да ћу бити богата, само дува неки ветар....
-Хајде баци па да видимо - одговара он подсмешљиво
-Сад ћеш ти да видиш - мислим у себи, вадим неки металац из џепа, циљам.... И пада на стубић одмах поред зеке, из прве - А-ха! Шта сам ти рекла!! Не може ми ни ветар ништа, ја сам рођена да будем богата! - говорим победоносно, кикоћем се и врпољим од среће, као дете
-Па ти си права будућа милионерка - смеје се он и идемо даље.
Иако је тмурно и кишовито, поглед је предиван, а центар тврђаве са Саборном црквом Петра и Павла изгледа као да је упио све зраке сунца кроз облаке и исијава. Звоник звони неком непознатом мелодијом, и ја покушавам да урежем тај моменат што дубље у сећање.
Гледам то лице испод капуљаче. Схватам да има очи које већ знам, ситне, тамне очи детета које се смеју. Нису то прве такве очи у које сам се заљубила. Зенице му се шире док ме слуша како причам и то је тако слатко. Волим како ме гледа. Мој слатки дечак.
Љуби ме полако, по лицу и врату и ја сва пулсирам. Дуго сам већ у вези која не функционише и секс нам је прилично монотон, без икакве страсти. Чисто оно - хајде да то одрадимо, да доживим оргазам па да спавам, а ово је нешто ново. Додири су му лагани а руке снажне, прстима голицаво прелази преко моје коже, спушта се низ струк до бутина, прелази до гаћица. Моји кукови се само подижу а ја у себи вриштим СТАНИ! Само стани, нећу моћи да се зауставим после! Шапућем му на ухо већ задихана да стане, грчевито га хватам за руку и склањам је из свог међуножја. Моја рука случајно прелази преко његових фармерки, и ја осећам како је тврд. Покушавам да опипам и колико је велики, али не могу да проценим. Нема везе, и онако то у овом тренутку није важно. Луди дечаче, па ти не знаш са ким си се ухватио у коштац. Ако ослободиш звер, како да те вратим њој после тога. Можда је дивна девојка, али није ми конкуренција. Не би ти био зароњен у моје груди и не би упијао моје мирисе да је она иоле као ја. Не, ово што ти сада желиш мора да се заслужи. Полако.... Када будеш више од ваздуха желео да заријеш главу у моје међуножје и заборавиш да дишеш упијајући моје сокове, да уђеш у мене и да ноћ траје заувек, тада ћеш да ме добијеш. Сада је прерано. Све ја то прекрасно знам, али тако је тешко контролисати се. Играш се лагано са мојим брадавицама, гледам како си сконцентрисан на то што радиш, као да желиш да упамтиш сваки милиметар. Погледи нам се сретну и насмешиш се. Кажеш да волиш моје груди. Нисам ни сумњала, знам да волиш облине, а моје су раскошне. Хајдемо до града, већ је касно - говорим ја и устајем из кревета, поправљам фризуру и шминку, јер знам да ако те пустим да се играш још мало, ја ћу да преузмем игру. А онда.... Онда нема назад :)
Што ниси старији, или ја млађа, били бисмо савршени једно за друго. Одрастали бисмо заједно, развијали се, учили, дивила бих ти се. Знам да ћеш бити диван мушкарац, само не знам када. Гледам твој говор тела док се свађамо касније тог дана, недостаје ти самопоуздања, а то иде с годинама. Несигуран си. Покушаваш да ме убедиш да се помирим са бившим дечком, у глави сабираш колико су коштали поклони које ми је куповао, а мени је то смешно. Зар се бојиш да нећеш моћи да испуниш моја очекивања? Ја се зато шепурим као паун по твојој територији, овај пут сам јача и свесна сам тога. Свесна сам своје предности, али нећу да је злоупотребљавам. Свиђаш ми се, не би било дамски да те поразим први пут, и то кад сам ја у гостима. Пустићу те да победиш, не и да се навикнеш на тај осећај. Другачији си, ниси обичан ни просечан, има нешто у теби. Објашњаваш ми да смо се видели само пар пута до сада, да не знаш шта ја очекујем, а ја све то савршено знам и не очекујем ништа. Љут си и збуњен, не знаш како да реагујеш. Полако. Диши. Све је у реду, нигде не журимо, ништа не добијамо и не губимо, само лагано, сипај ми још вина...Мрак је. Увлачим се у твој кревет, као права ''сучка'', да оставим свој мирис на твом јастуку и у твојим ноздрвама. Причамо у мраку и ја те гледам. Леп си ми. Гледам како ме гледаш.... Што ниси старији, или ја млађа. Враћам се у свој кревет и размишљам, да ли желим да будем учитељица живота некоме, или бих поднела да имам мушкарца који ће учити мене, овако рогату и тврдоглаву. Да ли бих трпела ауторитет? Не знам...
Опраштамо се на аеродрому, видећемо се за пар дана у Москви. Грлиш ме јако и као да нећеш да ме пустиш. Осмехујем ти се и одлазим уз пољубац. Долазим до пасошке контроле, окрећем се и гледам те како одлазиш, са рукама у џеповима и спуштеним раменима. Треба ти још само која година животног искуства, зарађених пар стотина хиљада да ти подигне самопоуздање, да извадиш руке из џепова и ходаш усправних рамена, свестан себе, и ја ћу да изгубим своју предност. А дотле, хајде да само уживамо и не мислимо на сутра.
Чекам укрцавање у авион и гледам кроз стаклене зидове аердорома. Тамо негде је она собица у којој сам те гледала како спаваш у суседном кревету и чекала да се пробудиш, да видим тај осмех уз добро јутро. Где сам се смејала како тако ситан човек може толико да поједе, пуцајући од среће што ти се свиђа како кувам. Сабирам утиске. Недуго затим, укрцавамо се и полећемо. Авион се надвија над бајковитим пејзажом, залеђеним заливом чији се лед спаја са белим облацима на хоризонту, над предивним грађевинама северне престонице Русије које сведоче о вековној култури која ме фасцинира и ја знам да морам да се вратим и видим га када окопни лед, када озелени и процвета, да морам са тобом опет да шетам тим улицама које су ми биле лепше и романтичније од улица Париза и доживим беле ноћи са руком ушушканом у твом џепу и твојој руци. Не знам шта ћемо тада бити једно другом, и да ли то уопште има име и категорију, али није ни важно. Хоћу да знам како Питер мирише у пролеће.
И лето, и јесен.
Вратићу се, сигурно, да се изнова заљубим у тебе и Питер, као први пут.
Прощай Питер, я вернусь....
No comments:
Post a Comment