Читам данас текст који је познаница објавила на свом блогу, ауторке која жели да остане анонимна и желудац ми се преврће. Текст који сам прочитала ме је вратио назад на многе одвратне моменте, вратио емоције које годинама покушавам да затрпам другим емоцијама и питам се колико нас је које смо тако нешто прошле. Које смо доживеле да се тако осећамо.
Завршила сам са читањем, узимам лаптоп, почињем да пишем и чујем женски глас, вероватно девојчицу у стану изнад како вришти. Онда и мушки глас. Не могу да проценим да ли је игра у питању или нешто озбиљније. Али странац сам, боље ми је да се не мешам, да не чачкам мечку, да пустим музику.... Одувек сам се петљала где ми није место и због туђих дупета доводила сопствено у опасност...
Не могу да кажем да сам се навикла, али овде се много чешће него у Србији може на улици или у јавном транспорту видети сцена у кјој мушкарац нешто објашњава жени и рукама, а не само речима. Прилично сликовито јој објашњава рукама, углавном по глави. Њеној. Да боље схвати, вероватно. Јер је глупа па јој се не може другачије објаснити, вероватно. А и само је жена.
Текст који сам прочитала је вероватно био инспирисан групом на ФБ која је подигла толику прашину - Највеће курве основних и средњих школа. Део који ме је највише погодио је почетак, и верујем да је тужна чињеница да се већина жена и девојчица овако осећала барем у једном периоду свог живота... Пренећу га од речи до речи...
Мислила сам да су наши Балканци сировине док нисам отишла са Балкана, али исти су као и остали мушкарци. Као већина мушкараца. Већина мушкараца које знам су такви - млади, стари, одавде или оданде, са силним дипломама или физикалци. Он је мушко, ти си женско - ћути. Шта ти знаш, жено, са тим твојим женским мозгом! Глупачо, сељанчуро, ћурко.... а онда и врхунац - курво.
Музиком хоћеш да се бавиш? Не долази у обзир - моја ћерка да буде курва! Све певачице су курве, глумице исто тако. Ако је жена успела да се истакне и изгради неку каријеру у мушком свету, питање је само ко јој је тата или "тата". И касирке и медицинске сестре и сво хотелско особље женског пола су курве, док су шалтерске службенице све курве у покушају које су остале недојебане. Јер то нама треба - изјебати нас. Куромицин решава све проблеме. И онако смо све курве, окрени-обрни. Осим његове маме, наравно, која никад није раширила ноге његовом тати, а не дај боже неком другом мушкарцу. Уосталом, то је забрањена тема. Ако призна себи да је и његова мајка жена као и све друге, и она ће постати курва, а то не сме да се деси.... Никако.
Има ли те девојчице коју није неки чика - породични пријатељ, кум, рођак, комшија... цупкао у крилу мада је била можда велика за цупкање. Којој није нудио бону неки чика који у најмању руку може тата да јој буде, и говорио јој како је баш лепа девојчица, зачудо увек само кад остану сами. Да ли има девојчица које никад уплашено нису отрчале кући из школе јер су успут среле неког чику који је зауставио ауто и покушао да их убеди да уђу у ауто. Колико ли је оних више наивних а мање плашљивих које су поверовале? Какве ожиљке је то на њима оставило? Да ли су смеле некоме да кажу? Зар је битно, и онако су вероватно постале курве... Има ли девојака којима се нису набацивали ожењени мушкарци? И више од свега, волела бих да знам има ли те жене коју никад нико није назвао курвом? Чисто сумњам...
У средњој школи ми је најбоља другарица била особа за коју сам временом схватила да није баш "сама у глави". Нисам стручна да делим дијагнозе, али нешто свакако није у реду са том девојком. Наивна каква сам била, васпитана да водим рачуна о себи и другима, да будем часна и поштена, искрена (и да никако не постанем курва), нисам могла да поверујем да људи могу да буду зли "без разлога", док то нисам осетила на сопственој кожи, више пута....
Најбоља другарица, којој сам бескрајно веровала и покривала је, као што другарице раде, је у паузама јебања са 20 година старијим локалним ситним криминалцем успела да о мени рашири гнусне приче о групњацима и ко зна чему још. Пре мојих ушију, прича је стигла до моје породице. И мада је прича била реална као да је испричала да су ме отели ванземаљци, мене је било стид! Мене! Њу, наравно, није. Јер ја сам њене тајне вешто крила, а она је моје измишљала и ширила. У очима света ја сам та која је курва, а то је једино важно. Шта ће рећи свет. После неког времена, постала сам свесна да ће свет да прича једно те исто, шта год ја радила, па сам се опустила. Брига ме за свет, нек прича шта хоће.
Тај исти свет осуђује више жртве него силоватеље. Није он садистичко говно, она је крива. Тај исти свет шапуће кад комшија бије жену како је вероватно ухватио да се курва, или је лајава, или безобразна. И ја сам једном била нокаутирана јер сам "безобразно гледала". Јесам. Признајем. Крива сам. А знам да причам још безобразније него што гледам. Вероватно су зато мушкарци падали у искушење да дигну руку на мене. И били у шоку кад сам узвраћала. Нисам слабија! Стоко!
У том истом свету, моја пријатељица која је једна од најдивнијих, најпродуховљенијих и "најчистијих" људи које знам, ми је када сам је питала једном шта није у реду и зашто одбија да изађемо на кафу, испричала у поверењу како је једно вече изашла, напила се, љубакала са неким типом, и не знам... играла на киши, небитно..... повраћала можда. Мош' мислити! Нико други се никад није напио! Оно што ме је погодило као шамар су биле речи - моји родитељи су толико улагали у мене, а ја сам осрамотила наше породично име. Породично име! Улагали! Осрамотила! Одјекивало ми је у ушима...Нисам знала шта да кажем... Предивна девојко, имаш двадесет и кусур, уживај, никада више нећеш бити у двадесетим, никада више само ћерка и сестра, бићеш и мајка и жена. Онда ће ту бити две породице чија ћеш имена и заоставштину морати да чуваш! Ти, жено, само ти! Јер господар мушкарац може и треба повремено да се напије, па шта и ако се мало швалера-мушко је. Ево, идем ја са тобом да се напијемо заједно, и да певамо на улици и смејемо се, да флертујемо са небитним типовима, можда се и по'ватамо са неким. Да се зајебавамо, заборавимо да смо се родиле са погрешним полним органом и да смо чуварке породичног имена. Јел' постоји неки годишњи одмор од тог посла чувара породичног имена, или је то привилегија коју добијеш само ако се родиш са курцем?
Сада сам растрзана између два света. Мог света у ком сам се по сваку цену борила и, колико-толико, изборила за своју слободу, за право да имам дечка, да одем са њим на море, да га доведем кући и да смем и да раскинем ако нисам више срећна са њим. Да доведем другог. После њега и трећег ако треба. Да изнајмим стан у граду у ком сам живела са породицом и делим га са другарицом. Шта ће свет да каже? Можда ће да каже да тамо приводимо ко зна кога, јер смо обе слободне. Можда ће да каже да смо курве. Можда да смо лезбејке. Заболе ме. Јебем ти ја тај свет који нема паметнија посла него да брине о томе где и с ким спавам.... То је био либералан свет. Нови свет, у ком сам сада, је свет крајности. Где свакодневно гледам промискуитет у најгорем облику, па и сама често називам девојке курвама и осећам да свог мушкарца треба да "браним" и од малолетница, док се у другој крајности од девојке очекује да се уда невина. Свет са другим вредностима. А ја више не знам, шта је горе, њихове или наше квази вредности, јер смо и једни и други давно заборавили да ценимо човека по делима, чак и ако је жена. Шта је горе - наш привид слободе у муљу малограђанштине или њихова правила? Данас живим у свету у ком ми лажемо родитеље мог момка да сам млађа пар година, мада сам још увек у двадесетим. У свету у ком је моја прошлост нешто о чему се не прича, јер се очекује да пре њега нисам имала прошлост. То што је он "раздевичио" две своје бивше девојке, две девојке из угледних кућа, то није важно. Он је мушко. То је била њихова слабост, сад нек се ваде како знају и умеју. Ја своју прошлост волим, барем оне делове које сам сама креирала. Причам је. Било ми је забавно. Бићу она бака које ће да прича -еееее, децо моја, кад сам ја била млада... седимо у стану и видимо да тај дан има концерт Хладног Пива у Нишу, и у року од сат времена се организујемо и одемо у Ниш!.. не знате ви данас да се забављате!
Сваки свет сам кројила и кројићу по својој мери, а свет ће да прича... И знам да ће увек бити интересантнија тема с ким спавам од тога колико сам научних радова објавила, али није као да ја могу нешто да урадим по том питању, осим да се не оптерећујем. У сваком случају, често ми кроз главу у последње време пролази пар реченица из Великог Гетсбија,
Ја се надам да ћу рађати само мушку децу. Без обзира где ће одрастати, одрастаће у мушком свету. Мени само остаје да се надам да ћу од тих мушкараца успети да направим људе једног дана.
Завршила сам са читањем, узимам лаптоп, почињем да пишем и чујем женски глас, вероватно девојчицу у стану изнад како вришти. Онда и мушки глас. Не могу да проценим да ли је игра у питању или нешто озбиљније. Али странац сам, боље ми је да се не мешам, да не чачкам мечку, да пустим музику.... Одувек сам се петљала где ми није место и због туђих дупета доводила сопствено у опасност...
Не могу да кажем да сам се навикла, али овде се много чешће него у Србији може на улици или у јавном транспорту видети сцена у кјој мушкарац нешто објашњава жени и рукама, а не само речима. Прилично сликовито јој објашњава рукама, углавном по глави. Њеној. Да боље схвати, вероватно. Јер је глупа па јој се не може другачије објаснити, вероватно. А и само је жена.
Текст који сам прочитала је вероватно био инспирисан групом на ФБ која је подигла толику прашину - Највеће курве основних и средњих школа. Део који ме је највише погодио је почетак, и верујем да је тужна чињеница да се већина жена и девојчица овако осећала барем у једном периоду свог живота... Пренећу га од речи до речи...
Никада нисам била сигурна да ли сам феминисткиња, верујем да треба да постоје разлике између мушкараца и жена, да смо требали да будемо једнаки не би били различити, али то што смо "нежнији" пол нас не чини слабијим или мање вредним. Баш насупрот. Веома често смо јаче, у сваком погледу осим, можда, физичког.
“Da li vam se ikad desilo da hiperrealan splet okolnosti dovede do takvog šoka koji vam napravi laserski precizan nož, tup kao kašika, koji vas raspori po sred stomaka?
I kada, odjednom, posle toga, imas jasnu, mirnu, uklopljenu sliku u koju zuriš belo jer ne možeš da poveruješ da je toliko jasna i čista. I gledas, I gledaš, i gledaš…
I kada, konačno, meriš sebe svojim aršinom i svojom ćoravošću, neiskustvom i mladošću.
Gledaš oko sebe razne sudije.
Svece.
Što znaju za red.
Da se zna ko je gazda u kući.
Ko je gazda u kući?
Muškarac.
On lupi šakom o što – da se zna ko je gazda.
Gazda se za sve pita.
Ostali se ne pitaju. Ostali su “ostali”.
U toj kategoriji “ostali”, postoji i jedna subkategorija – devojčice.
Devojčice su najslabiji covek.
Slabije od najslabijeg.
Slabije od osrednjeg kučeta.
Predatori instiktivno osećaju najslabije čedo stada.
Nezaštićeno.
Kad je muškarac besan, pa neće se valjda na sina izderati kako treba da se ponaša (sin može i da vrati, ako liči na oca u tim godinama). Šutni ćerku. Ona je i bliža nego pas. I da na vreme nauči (nedobog da je zapustiš) da šamar-dva, tu i tamo, odmereno, naravno, od malih nogu, treba da joj pomognu da se nauči da sluša. Kao stoka. Gazdu. Muškarca. Ako ne sluša – pesnica. Nek’ vodi računa. Što je majka nije bolje vaspitala? Jednostavno. Nisu kurve jedino deva-Marija i njegova mama."
Мислила сам да су наши Балканци сировине док нисам отишла са Балкана, али исти су као и остали мушкарци. Као већина мушкараца. Већина мушкараца које знам су такви - млади, стари, одавде или оданде, са силним дипломама или физикалци. Он је мушко, ти си женско - ћути. Шта ти знаш, жено, са тим твојим женским мозгом! Глупачо, сељанчуро, ћурко.... а онда и врхунац - курво.
Музиком хоћеш да се бавиш? Не долази у обзир - моја ћерка да буде курва! Све певачице су курве, глумице исто тако. Ако је жена успела да се истакне и изгради неку каријеру у мушком свету, питање је само ко јој је тата или "тата". И касирке и медицинске сестре и сво хотелско особље женског пола су курве, док су шалтерске службенице све курве у покушају које су остале недојебане. Јер то нама треба - изјебати нас. Куромицин решава све проблеме. И онако смо све курве, окрени-обрни. Осим његове маме, наравно, која никад није раширила ноге његовом тати, а не дај боже неком другом мушкарцу. Уосталом, то је забрањена тема. Ако призна себи да је и његова мајка жена као и све друге, и она ће постати курва, а то не сме да се деси.... Никако.
Има ли те девојчице коју није неки чика - породични пријатељ, кум, рођак, комшија... цупкао у крилу мада је била можда велика за цупкање. Којој није нудио бону неки чика који у најмању руку може тата да јој буде, и говорио јој како је баш лепа девојчица, зачудо увек само кад остану сами. Да ли има девојчица које никад уплашено нису отрчале кући из школе јер су успут среле неког чику који је зауставио ауто и покушао да их убеди да уђу у ауто. Колико ли је оних више наивних а мање плашљивих које су поверовале? Какве ожиљке је то на њима оставило? Да ли су смеле некоме да кажу? Зар је битно, и онако су вероватно постале курве... Има ли девојака којима се нису набацивали ожењени мушкарци? И више од свега, волела бих да знам има ли те жене коју никад нико није назвао курвом? Чисто сумњам...
У средњој школи ми је најбоља другарица била особа за коју сам временом схватила да није баш "сама у глави". Нисам стручна да делим дијагнозе, али нешто свакако није у реду са том девојком. Наивна каква сам била, васпитана да водим рачуна о себи и другима, да будем часна и поштена, искрена (и да никако не постанем курва), нисам могла да поверујем да људи могу да буду зли "без разлога", док то нисам осетила на сопственој кожи, више пута....
Најбоља другарица, којој сам бескрајно веровала и покривала је, као што другарице раде, је у паузама јебања са 20 година старијим локалним ситним криминалцем успела да о мени рашири гнусне приче о групњацима и ко зна чему још. Пре мојих ушију, прича је стигла до моје породице. И мада је прича била реална као да је испричала да су ме отели ванземаљци, мене је било стид! Мене! Њу, наравно, није. Јер ја сам њене тајне вешто крила, а она је моје измишљала и ширила. У очима света ја сам та која је курва, а то је једино важно. Шта ће рећи свет. После неког времена, постала сам свесна да ће свет да прича једно те исто, шта год ја радила, па сам се опустила. Брига ме за свет, нек прича шта хоће.
Тај исти свет осуђује више жртве него силоватеље. Није он садистичко говно, она је крива. Тај исти свет шапуће кад комшија бије жену како је вероватно ухватио да се курва, или је лајава, или безобразна. И ја сам једном била нокаутирана јер сам "безобразно гледала". Јесам. Признајем. Крива сам. А знам да причам још безобразније него што гледам. Вероватно су зато мушкарци падали у искушење да дигну руку на мене. И били у шоку кад сам узвраћала. Нисам слабија! Стоко!
У том истом свету, моја пријатељица која је једна од најдивнијих, најпродуховљенијих и "најчистијих" људи које знам, ми је када сам је питала једном шта није у реду и зашто одбија да изађемо на кафу, испричала у поверењу како је једно вече изашла, напила се, љубакала са неким типом, и не знам... играла на киши, небитно..... повраћала можда. Мош' мислити! Нико други се никад није напио! Оно што ме је погодило као шамар су биле речи - моји родитељи су толико улагали у мене, а ја сам осрамотила наше породично име. Породично име! Улагали! Осрамотила! Одјекивало ми је у ушима...Нисам знала шта да кажем... Предивна девојко, имаш двадесет и кусур, уживај, никада више нећеш бити у двадесетим, никада више само ћерка и сестра, бићеш и мајка и жена. Онда ће ту бити две породице чија ћеш имена и заоставштину морати да чуваш! Ти, жено, само ти! Јер господар мушкарац може и треба повремено да се напије, па шта и ако се мало швалера-мушко је. Ево, идем ја са тобом да се напијемо заједно, и да певамо на улици и смејемо се, да флертујемо са небитним типовима, можда се и по'ватамо са неким. Да се зајебавамо, заборавимо да смо се родиле са погрешним полним органом и да смо чуварке породичног имена. Јел' постоји неки годишњи одмор од тог посла чувара породичног имена, или је то привилегија коју добијеш само ако се родиш са курцем?
Сада сам растрзана између два света. Мог света у ком сам се по сваку цену борила и, колико-толико, изборила за своју слободу, за право да имам дечка, да одем са њим на море, да га доведем кући и да смем и да раскинем ако нисам више срећна са њим. Да доведем другог. После њега и трећег ако треба. Да изнајмим стан у граду у ком сам живела са породицом и делим га са другарицом. Шта ће свет да каже? Можда ће да каже да тамо приводимо ко зна кога, јер смо обе слободне. Можда ће да каже да смо курве. Можда да смо лезбејке. Заболе ме. Јебем ти ја тај свет који нема паметнија посла него да брине о томе где и с ким спавам.... То је био либералан свет. Нови свет, у ком сам сада, је свет крајности. Где свакодневно гледам промискуитет у најгорем облику, па и сама често називам девојке курвама и осећам да свог мушкарца треба да "браним" и од малолетница, док се у другој крајности од девојке очекује да се уда невина. Свет са другим вредностима. А ја више не знам, шта је горе, њихове или наше квази вредности, јер смо и једни и други давно заборавили да ценимо човека по делима, чак и ако је жена. Шта је горе - наш привид слободе у муљу малограђанштине или њихова правила? Данас живим у свету у ком ми лажемо родитеље мог момка да сам млађа пар година, мада сам још увек у двадесетим. У свету у ком је моја прошлост нешто о чему се не прича, јер се очекује да пре њега нисам имала прошлост. То што је он "раздевичио" две своје бивше девојке, две девојке из угледних кућа, то није важно. Он је мушко. То је била њихова слабост, сад нек се ваде како знају и умеју. Ја своју прошлост волим, барем оне делове које сам сама креирала. Причам је. Било ми је забавно. Бићу она бака које ће да прича -еееее, децо моја, кад сам ја била млада... седимо у стану и видимо да тај дан има концерт Хладног Пива у Нишу, и у року од сат времена се организујемо и одемо у Ниш!.. не знате ви данас да се забављате!
Сваки свет сам кројила и кројићу по својој мери, а свет ће да прича... И знам да ће увек бити интересантнија тема с ким спавам од тога колико сам научних радова објавила, али није као да ја могу нешто да урадим по том питању, осим да се не оптерећујем. У сваком случају, често ми кроз главу у последње време пролази пар реченица из Великог Гетсбија,
- „Probudila sam se iz narkoze sa potpuno tupim osećanjem napuštenosti i pitala sam sestru da li je dečak ili devojčica. Rekla mi je da je devojčica, okrenula sam glavu i rasplakala se. ‘U redu’, rekla sam, ‘drago mi je da je devojčica. I nadam se da će biti glupača - to je najbolje što devojka može da bude na ovom svetu, lepa mala glupača.“
Ја се надам да ћу рађати само мушку децу. Без обзира где ће одрастати, одрастаће у мушком свету. Мени само остаје да се надам да ћу од тих мушкараца успети да направим људе једног дана.
No comments:
Post a Comment