Прощай Питер, я вернусь

Небо је никад невероватније у мом животу а ја немам чиме да сликам или снимим, јер ми телефон не ради. Типично. Са места у репу авиона кроз прозорче гледам како се крило спушта ка паперјастом мору белих облака и полако их пара. Сунчано је и облаци су савршени, као море шећерне вуне у неком сну. Призор је потпуно нереалан. Приљубила сам лице прозору као дете на излог посластичарнице и уживам. Улазимо у велики бели облак и осећа се блага турбуленција. Испод нас се помаља пејзаж Московске области. Острво у залеђеној реци које изгледа као врабац. Поља под снегом и шуме. Онда и све гушћа и гушча насеља. Ускоро ћемо слетети у Москву и ја ћу се вратити свом старом животу, нова.
У Москви ме је дочекао прави мартовски, пролећни дан. Улазим у воз са аеродрома и одмах вадим књигу. Никад до сад нисам читала књигу коју је написао мушкарац који ми се допада. Још мање овако млад мушкарац, малтене дечак. Време је пролетело. Опет сам инспирисана да и ја пишем. Излазим из воза и огледам се у прозорима док идем дуж перона ка улазу у метро. Коса ми је порасла, опет сам смеђа. Уковрџала сам је пре два дана али је сад само благо таласаста, од Питерских киша по којима смо шетали два дана. Сукња, торба и букет ружа са којима ме је дочекао на аеродрому  се слажу, скоро су исте боје. Рекао ми је јуче како му се свиђа мој стил. И мени се свиђа одраз који видим у стаклу. За неколико дана пуним 30 и поносна сам на свој изглед, свиђа ми се како ''старим''.
Стигла сам из Санкт Петербурга, или како га Руси зову - Питера. Два кишовита дана смо шетали улицама тог прелепог града без кишобрана и била сам поново заљубљена. Отишла сам заљубљена у њега, враћам се заљубљена у град. Долазимо до прелепог здања, наравно, нисам запамтила ког (следећи пут ћу да водим белешке, ко ће све да запамти), на коме поред стубова и огромне статуе титана држе кров. Каже, замисли жељу док додирујеш Титана и оствариће се. Тешко је одабрати једну, поставити приоритете... Нека буде професионална, за ове љубавне имам статуу у Москви. Сутрадан, по пљуску без кишобрана идемо до Петропавловске тврђаве, острва на Неви, око које је израстао историјски центар Санкт Петербурга. Поред моста, у залеђеној реци, стоје стубићи и на њима статуа зеца.
-Баци новчић, и ако падне на зеца или стубиће около, то значи да ћеш бити богата.
-Знам ја да ћу бити богата, само дува неки ветар....
-Хајде баци па да видимо - одговара он подсмешљиво
-Сад ћеш ти да видиш - мислим у себи, вадим неки металац из џепа, циљам.... И пада на стубић одмах поред зеке, из прве - А-ха! Шта сам ти рекла!! Не може ми ни ветар ништа, ја сам рођена да будем богата! - говорим победоносно, кикоћем се и врпољим од среће, као дете
-Па ти си права будућа милионерка - смеје се он и идемо даље.
Иако је тмурно и кишовито, поглед је предиван, а центар тврђаве са Саборном црквом Петра и Павла изгледа као да је упио све зраке сунца кроз облаке и исијава. Звоник звони неком непознатом мелодијом, и ја покушавам да урежем тај моменат што дубље у сећање.

Гледам то лице испод капуљаче. Схватам да има очи које већ знам, ситне, тамне очи детета које се смеју. Нису то прве такве очи у које сам се заљубила. Зенице му се шире док ме слуша како причам и то је тако слатко. Волим како ме гледа. Мој слатки дечак.
Љуби ме полако, по лицу и врату и ја сва пулсирам. Дуго сам већ у вези која не функционише и секс нам је прилично монотон, без икакве страсти. Чисто оно - хајде да то одрадимо, да доживим оргазам па да спавам, а ово је нешто ново. Додири су му лагани а руке снажне, прстима голицаво прелази преко моје коже, спушта се низ струк до бутина, прелази до гаћица. Моји кукови се само подижу а ја у себи вриштим СТАНИ! Само стани, нећу моћи да се зауставим после! Шапућем му на ухо већ задихана да стане, грчевито га хватам за руку и склањам је из свог међуножја. Моја рука случајно прелази преко његових фармерки, и ја осећам како је тврд. Покушавам да опипам и колико је велики, али не могу да проценим. Нема везе, и онако то у овом тренутку није важно. Луди дечаче, па ти не знаш са ким си се ухватио у коштац. Ако ослободиш звер, како да те вратим њој после тога. Можда је дивна девојка, али није ми конкуренција. Не би ти био зароњен у моје груди и не би упијао моје мирисе да је она иоле као ја.  Не, ово што ти сада желиш мора да се заслужи. Полако.... Када будеш више од ваздуха желео да заријеш главу у моје међуножје и заборавиш да дишеш упијајући моје сокове, да уђеш у мене и да ноћ траје заувек, тада ћеш да ме добијеш. Сада је прерано. Све ја то прекрасно знам, али тако је тешко контролисати се. Играш се лагано са мојим брадавицама, гледам како си сконцентрисан на то што радиш, као да желиш да упамтиш сваки милиметар. Погледи нам се сретну и насмешиш се. Кажеш да волиш моје груди. Нисам ни сумњала, знам да волиш облине, а моје су раскошне. Хајдемо до града, већ је касно - говорим ја и устајем из кревета, поправљам фризуру и шминку, јер знам да ако те пустим да се играш још мало, ја ћу да преузмем игру. А онда.... Онда нема назад :)
Што ниси старији, или ја млађа, били бисмо савршени једно за друго. Одрастали бисмо заједно, развијали се, учили, дивила бих ти се. Знам да ћеш бити диван мушкарац, само не знам када. Гледам твој говор тела док се свађамо касније тог дана, недостаје ти самопоуздања, а то иде с годинама. Несигуран си. Покушаваш да ме убедиш да се помирим са бившим дечком, у глави сабираш колико су коштали поклони које ми је куповао, а мени је то смешно. Зар се бојиш да нећеш моћи да испуниш моја очекивања? Ја се зато шепурим као паун по твојој територији, овај пут сам јача и свесна сам тога. Свесна сам своје предности, али нећу да је злоупотребљавам. Свиђаш ми се, не би било дамски да те поразим први пут, и то кад сам ја у гостима. Пустићу те да победиш, не и да се навикнеш на тај осећај. Другачији си, ниси обичан ни просечан, има нешто у теби. Објашњаваш ми да смо се видели само пар пута до сада, да не знаш шта ја очекујем, а ја све то савршено знам и не очекујем ништа. Љут си и збуњен, не знаш како да реагујеш. Полако. Диши. Све је у реду, нигде не журимо, ништа не добијамо и не губимо, само лагано, сипај ми још вина...Мрак је. Увлачим се у твој кревет, као права ''сучка'', да оставим свој мирис на твом јастуку и у твојим ноздрвама. Причамо у мраку и ја те гледам. Леп си ми. Гледам како ме гледаш.... Што ниси старији, или ја млађа. Враћам се у свој кревет и размишљам, да ли желим да будем учитељица живота некоме, или бих поднела да имам мушкарца који ће учити мене, овако рогату и тврдоглаву. Да ли бих трпела ауторитет? Не знам...
Опраштамо се на аеродрому, видећемо се за пар дана у Москви. Грлиш ме јако и као да нећеш да ме пустиш. Осмехујем ти се и одлазим уз пољубац. Долазим до пасошке контроле, окрећем се и гледам те како одлазиш, са рукама у џеповима и спуштеним раменима. Треба ти још само која година животног искуства, зарађених пар стотина хиљада да ти подигне самопоуздање, да извадиш руке из џепова и ходаш усправних рамена, свестан себе, и ја ћу да изгубим своју предност. А дотле, хајде да само уживамо и не мислимо на сутра.

Чекам укрцавање у авион и гледам кроз стаклене зидове аердорома. Тамо негде је она собица у којој сам те гледала како спаваш у суседном кревету и чекала да се пробудиш, да видим тај осмех уз добро јутро. Где сам се смејала како тако ситан човек може толико да поједе, пуцајући од среће што ти се свиђа како кувам.  Сабирам утиске. Недуго затим, укрцавамо се и полећемо. Авион се надвија над бајковитим пејзажом, залеђеним заливом чији се лед спаја са белим облацима на хоризонту, над предивним грађевинама северне престонице Русије које сведоче о вековној култури која ме фасцинира и ја знам да морам да се вратим и видим га када окопни лед,  када озелени и процвета, да морам са тобом опет да шетам тим улицама које су ми биле лепше и романтичније од улица Париза и доживим беле ноћи са руком ушушканом у твом џепу и твојој руци. Не знам шта ћемо тада бити једно другом, и да ли то уопште има име и категорију, али није ни важно. Хоћу да знам како Питер мирише у пролеће.
И лето, и јесен.
Вратићу се, сигурно, да се изнова заљубим у тебе и Питер, као први пут.
Прощай Питер, я вернусь....

Mr Big или моја Зверка

Никада не знате који ће разговор или сусрет на вас да остави неизбрисив траг. Нешто се може учинити на први поглед сасвим безазленим, обичним, смешним или свакодневним али остане ту негде у глави, и појави се као опомена кад се најмање надате. Пре око три године, док сам патила и плакала за првим мушкарцем који се усудио да ме остави од кад сам имала 19 година, седела сам на обали наше војвођанске реке, пила кафу и лимунаду са мојом Малом Ру, жалила се и кукала, а она ме је слушала са неодобравањем и неверицом. ''Еј, ти таква да плачеш за једним онаквим! Горштаком! Дивљаком! Необразованим и недостојним тебе! Па нису за свиње бисери, наравно да те не види и да не цени све то што ти јеси, и како би! Нисте ви из истих светова'', грдила ме је.

Моја Мала Ру је довољно година млађа да би ме гледала као старију сестру, али је исто тако и препаметна и невероватно продуховљена за једну девојку њених година, па ме врло често доведе у позицију да се запитам - како ја то нисам видела, како ја то не схватам... Тада, као реакцију на моју сулуду патњу, написала ми је једно писмо од мог будућег мужа, тог ''мене достојног'' мушкарца каквог она види поред мене, и од онда ме ''упропастила'' за цео живот. Ја сада не могу да пристанем на мање... Ево и тог дивног писма:

''Љубави моја, одвезао сам клинце у вртић, желео сам да данас мало предахнеш. Угасио сам ти све телефоне, чуо се са твојим колегама / шефовима / надређенима и подређенима и рекао да данас имаш слободан дан. Скувао сам ти кафу, купио новине, цигарете. И нисам имао срца да те пробудим јер си спавала тако мирно. На столу ћеш видети две авионске карте. Водим те вечерас у Тоскану на чашу најбољег италијанског вина и најбоље a la carbonara. Клинце ће покупити твоја сестра и чуваће их за викенд. Не можеш ме одбити. Знам да није годишњица, ни твој ни мој рођендан, али данас славимо сасвим обичан дан нашег живота, славимо живот уопште. (Зар то не заслужује највеће славље?) Оних сто евра на столу узми за нове ципеле. Мислим да си ми споменула да си видела неке лепе. Спакуј се до 4, летимо овим у 6 (знам да дозвољаваш да ти се наређује само у кревету, али послушај свог мужа овај пут.) И хеј, не бих да звучим као плачипичка, али с обзиром да сам после 10 година заједничког живота још луђи за тобом, и што си ми родила двоје предивне деце, и што имам најбољу жену на свету, најмање што могу рећи је волим те. Ciao bella! Већ недостајеш...
P.S. Сакрио сам ти кључ од радне собе, данас не радиш! "

И можда сам луда, али ја га чекам. Знам да постоји тамо негде, и осећам да је близу. Вероватно ме тражи негде, и пита се зашто су људи тако обични и просечни, и зашто ни једна девојка коју је до сада срео није та- права. То писмо ме је подстакло да седнем и направим списак, да ставим тог мушкарца на папир да бих га препознала када дође, да бих знала како тај мој Зверка изгледа, шта ради, шта га занима. Зашто је савршен? Сада, када сам на крају још једне пропале везе са погрешним, сетила сам се тог писма и описа мог савршеног мушкарца. И ево га - мој Mr Big:

Не знам да ли је старији или млађи, али је јачи од мене. Емотивно јачи. Треба да делимо смисао за хумор. Мора да буде забаван! Озбиљнији од мене, али да понекад зна да отпусти ручну и направи са мном понеку глупост. Да ме пусти да га за руку извучем на кишу јер ми се скаче по барама :) Немам одређено шта треба да ради, али треба много да ради и да буде успешан у томе. Да много зарађује, јер ћу и ја много зарађивати. Морамо да имамо много пара. Волим интелигентне мушкарце. Било би добро да има високо образовање, макар и неку диплому дипломе ради, али важно ми је да је проницљив, паметан, сналажљив, чак и да мува нешто. Не смета. Да за све "има или зна човека". Не мора да кува, али мора да воли да једе. И да хвали моју кухињу. Мора да зна у најмању руку енглески. Још неки страни језик је увек плус и треба да се разуме у рачунаре и технику барем исто као ја. Да добро вози и има увек добра кола. Да воли спорт, гледа утакмице са другарима, али да није ватрени навијач. Повремено да иде на баскет, фудбал, тенис, штагод, да није смотан у спортовима. Да добро плива и да му мој страх од воде буде симпатичан, па да ме пази и има разумевања кад смо негде на купању. Да зна да располаже новцем. Никако не сме да буде шкрт, али не треба да буде ни расипник, то је мој посао ;) Ипак, понекад да зна да каже "ма нека иде живот" и потроши на нешто што и није приоритет, али њега или мене у том тренутку чини срећним. Да буде оптимиста, шармантан, комуникативан, што би се рекло да има good social skills. 

Треба да буде висок, не превише, али таман за мрвицу виши од мене на штиклама. Јак у раменима. Мора да има лепе ноге, много волим мушкарце са лепим ногама. Преферирам тамне типове, али не би ми превише сметало ни да буде светао, докле год је некако ... мушко. Јака и изражена вилица ме тотално обара с ногу. Треба лепо да се облачи, да подједнако зна да изнесе и одело и тренерку, али да не буде превише спортски тип. Мора да носи кошуље, скоро увек. Може да има мало стомачића, то ми је некако слатко. Лепе руке и рамена. Лепе шаке. Не женскасте, али не ни паорске. И да има укуса за парфеме и ципеле. Све остало се да поправити;)

Не желим да буде женскарош, али ни да буде светац. Желим да у томе будемо слични, да буде неко ко се зајебавао у младости и кад се скраси и заљуби да ме поштује и да ми верује. Желим да буде неко поред кога ћу се осећати да је паметан, поуздан, да могу да му верујем и да сам са њим сигурна. Ако му се пружи могућност да се због посла пресели у иностранство да заједно са мном донесе ту одлуку. Да може да се супротстави мом оцу и заузме се за мене. Културно и са поштовањем, наравно, али одлучно. Да ми буде подршка у животу. Да обележава годишњице, празнике, да зна понекад да ме изненади. Да ми пошаље огроман букет цвећа на посао за рођендан или неки други празник, чисто да будем поносна пред колегама, да сви виде како је мој мушкарац диван! Да ме воли и кад сам кретен. Да се ​​наљути на мене, каже ми искрено шта мисли и осећа, али да знам да ме неће напустити тек тако. Да се ​​слаже са унајмљивањем помоћи у кући и не очекује од мене да се играм домаћице. Да није болесно педантан. Да понекад свари или попије са друштвом, са или без мене. Да воли изласке и концерте. Да се ​​не петља превише око кућних послова, али да зна неке основне ствари по кући да поправи. Да воли да се дружимо са људима, али да зна да квалитетно проводи време и само са мном. МОРА да буде темпераментан, страствен и добар у кревету. Да знам да ужива у мени и мом телу. Да лепо хода. Мрзим кад мушкарци имају неки безвезан ход! 

Желим да будем поносна што је то мој мушкарац, тада ћу учинити све да и он буде тако поносан на мене. Желим да зна да покаже да јесте поносан и срећан што је са мном, да схвата колико вредим и колико сам добра и квалитетна особа. Желим да ме воли. И да воли мачке. 

И знам да Он постоји... Постоји, и ту је негде, само ме још није нашао, јер није било право време, ја нисам била спремна за таквог мушкарца. Сада сам спремна и знам да га нећу још дуго чекати, али ни да нећу више губити време на погрешне, колико год да треба да чекам... 

Шта ће свет да каже

Читам данас текст који је познаница објавила на свом блогу, ауторке која жели да остане анонимна и желудац ми се преврће. Текст који сам прочитала ме је вратио назад на многе одвратне моменте, вратио емоције које годинама покушавам да затрпам другим емоцијама и питам се колико нас је које смо тако нешто прошле. Које смо доживеле да се тако осећамо.
Завршила сам са читањем, узимам лаптоп, почињем да пишем и чујем женски глас, вероватно девојчицу у стану изнад како вришти. Онда и мушки глас. Не могу да проценим да ли је игра у питању или нешто озбиљније. Али странац сам, боље ми је да се не мешам, да не чачкам мечку, да пустим музику.... Одувек сам се петљала где ми није место и због туђих дупета доводила сопствено у опасност...
Не могу да кажем да сам се навикла, али овде се много чешће него у Србији може на улици или у јавном транспорту видети сцена у кјој мушкарац нешто објашњава жени и рукама, а не само речима. Прилично сликовито јој објашњава рукама, углавном по глави. Њеној. Да боље схвати, вероватно. Јер је глупа па јој се не може другачије објаснити, вероватно. А и само је жена.
Текст који сам прочитала је вероватно био инспирисан групом на ФБ која је подигла толику прашину - Највеће курве основних и средњих школа. Део који ме је највише погодио је почетак, и верујем да је тужна чињеница да се већина жена и девојчица овако осећала барем у једном периоду свог живота... Пренећу га од речи до речи...

“Da li vam se ikad desilo da hiperrealan splet okolnosti dovede do takvog šoka koji vam napravi laserski precizan nož, tup kao kašika, koji vas raspori po sred stomaka?

I kada, odjednom, posle toga, imas jasnu, mirnu, uklopljenu sliku u koju zuriš belo jer ne možeš da poveruješ da je toliko jasna i čista. I gledas, I gledaš, i gledaš…

I kada, konačno, meriš sebe svojim aršinom i svojom ćoravošću, neiskustvom i mladošću.

Gledaš oko sebe razne sudije.

Svece.

Što znaju za red.

Da se zna ko je gazda u kući.

Ko je gazda u kući?

Muškarac.

On lupi šakom o što – da se zna ko je gazda.

Gazda se za sve pita.

Ostali se ne pitaju. Ostali su “ostali”.

U toj kategoriji “ostali”, postoji i jedna subkategorija – devojčice.

Devojčice su najslabiji covek.

Slabije od najslabijeg.

Slabije od osrednjeg kučeta.

Predatori instiktivno osećaju najslabije čedo stada.

Nezaštićeno.

Kad je muškarac besan, pa neće se valjda na sina izderati kako treba da se ponaša (sin može i da vrati, ako liči na oca u tim godinama). Šutni ćerku. Ona je i bliža nego pas. I da na vreme nauči (nedobog da je zapustiš) da šamar-dva, tu i tamo, odmereno, naravno, od malih nogu, treba da joj pomognu da se nauči da sluša. Kao stoka. Gazdu. Muškarca. Ako ne sluša – pesnica. Nek’ vodi računa. Što je majka nije bolje vaspitala? Jednostavno. Nisu kurve jedino deva-Marija i njegova mama."

Никада нисам била сигурна да ли сам феминисткиња, верујем да треба да постоје разлике између мушкараца и жена, да смо требали да будемо једнаки не би били различити, али то што смо "нежнији" пол нас не чини слабијим или мање вредним. Баш насупрот. Веома често смо јаче, у сваком погледу осим, можда, физичког.
Мислила сам да су наши Балканци сировине док нисам отишла са Балкана, али исти су као и остали мушкарци. Као већина мушкараца. Већина мушкараца које знам су такви - млади, стари, одавде или оданде, са силним дипломама или физикалци. Он је мушко, ти си женско - ћути. Шта ти знаш, жено, са тим твојим женским мозгом! Глупачо, сељанчуро, ћурко.... а онда и врхунац - курво.
Музиком хоћеш да се бавиш? Не долази у обзир - моја ћерка да буде курва! Све певачице су курве, глумице исто тако. Ако је жена успела да се истакне и изгради неку каријеру у мушком свету, питање је само ко јој је тата или "тата". И касирке и медицинске сестре и сво хотелско особље женског пола су курве, док су шалтерске службенице све курве у покушају које су остале недојебане. Јер то нама треба - изјебати нас. Куромицин решава све проблеме. И онако смо све курве, окрени-обрни. Осим његове маме, наравно, која никад није раширила ноге његовом тати, а не дај боже неком другом мушкарцу. Уосталом, то је забрањена тема. Ако призна себи да је и његова мајка жена као и све друге, и она ће постати курва, а то не сме да се деси.... Никако.

Има ли те девојчице коју није неки чика - породични пријатељ, кум, рођак, комшија... цупкао у крилу мада је била можда велика за цупкање. Којој није нудио бону неки чика који у најмању руку може тата да јој буде, и говорио јој како је баш лепа девојчица, зачудо увек само кад остану сами. Да ли има девојчица које никад уплашено нису отрчале кући из школе јер су успут среле неког чику који је зауставио ауто и покушао да их убеди да уђу у ауто. Колико ли је оних више наивних а мање плашљивих које су поверовале? Какве ожиљке је то на њима оставило? Да ли су смеле некоме да кажу? Зар је битно, и онако су вероватно постале курве... Има ли девојака којима се нису набацивали ожењени мушкарци? И више од свега, волела бих да знам има ли те жене коју никад нико није назвао курвом? Чисто сумњам...
У средњој школи ми је најбоља другарица била особа за коју сам временом схватила да није баш "сама у глави". Нисам стручна да делим дијагнозе, али нешто свакако није у реду са том девојком. Наивна каква сам била, васпитана да водим рачуна о себи и другима, да будем часна и поштена, искрена (и да никако не постанем курва), нисам могла да поверујем да људи могу да буду зли "без разлога", док то нисам осетила на сопственој кожи, више пута....
Најбоља другарица, којој сам бескрајно веровала и покривала је, као што другарице раде, је у паузама јебања са 20 година старијим локалним ситним криминалцем успела да о мени рашири гнусне приче о групњацима и ко зна чему још. Пре мојих ушију, прича је стигла до моје породице. И мада је прича била реална као да је испричала да су ме отели ванземаљци, мене је било стид! Мене! Њу, наравно, није. Јер ја сам њене тајне вешто крила, а она је моје измишљала и ширила. У очима света ја сам та која је курва, а то је једино важно. Шта ће рећи свет. После неког времена, постала сам свесна да ће свет да прича једно те исто, шта год ја радила, па сам се опустила. Брига ме за свет, нек прича шта хоће.
Тај исти свет осуђује више жртве него силоватеље. Није он садистичко говно, она је крива. Тај исти свет шапуће кад комшија бије жену како је вероватно ухватио да се курва, или је лајава, или безобразна. И ја сам једном била нокаутирана јер сам "безобразно гледала". Јесам. Признајем. Крива сам. А знам да причам још безобразније него што гледам. Вероватно су зато мушкарци падали у искушење да дигну руку на мене. И били у шоку кад сам узвраћала. Нисам слабија! Стоко!
У том истом свету, моја пријатељица која је једна од најдивнијих, најпродуховљенијих и "најчистијих" људи које знам, ми је када сам је питала једном шта није у реду и зашто одбија да изађемо на кафу, испричала у поверењу како је једно вече изашла, напила се, љубакала са неким типом, и не знам... играла на киши, небитно..... повраћала можда. Мош' мислити! Нико други се никад није напио! Оно што ме је погодило као шамар су биле речи - моји родитељи су толико улагали у мене, а ја сам осрамотила наше породично име. Породично име! Улагали! Осрамотила! Одјекивало ми је у ушима...Нисам знала шта да кажем... Предивна девојко, имаш двадесет и кусур, уживај, никада више нећеш бити у двадесетим, никада више само ћерка и сестра, бићеш и мајка и жена. Онда ће ту бити две породице чија ћеш имена и заоставштину морати да чуваш! Ти, жено, само ти! Јер господар мушкарац може и треба повремено да се напије, па шта и ако се мало швалера-мушко је. Ево, идем ја са тобом да се напијемо заједно, и да певамо на улици и смејемо се, да флертујемо са небитним типовима, можда се и по'ватамо са неким. Да се зајебавамо, заборавимо да смо се родиле са погрешним полним органом и да смо чуварке породичног имена. Јел' постоји неки годишњи одмор од тог посла чувара породичног имена, или је то привилегија коју добијеш само ако се родиш са курцем?
Сада сам растрзана између два света. Мог света у ком сам се по сваку цену борила и, колико-толико, изборила за своју слободу, за право да имам дечка, да одем са њим на море, да га доведем кући и да смем и да раскинем ако нисам више срећна са њим. Да доведем другог. После њега и трећег ако треба. Да изнајмим стан у граду у ком сам живела са породицом и делим га са другарицом. Шта ће свет да каже? Можда ће да каже да тамо приводимо ко зна кога, јер смо обе слободне. Можда ће да каже да смо курве. Можда да смо лезбејке. Заболе ме. Јебем ти ја тај свет који нема паметнија посла него да брине о томе где и с ким спавам....  То је био либералан свет. Нови свет, у ком сам сада, је свет крајности. Где свакодневно гледам промискуитет у најгорем облику, па и сама често називам девојке курвама и осећам да свог мушкарца треба да "браним" и од малолетница, док се у другој крајности од девојке очекује да се уда невина. Свет са другим вредностима. А ја више не знам, шта је горе, њихове или наше квази вредности, јер смо и једни и други давно заборавили да ценимо човека по делима, чак и ако је жена. Шта је горе - наш привид слободе у муљу малограђанштине или њихова правила? Данас живим у свету у ком ми лажемо родитеље мог момка да сам млађа пар година, мада сам још увек у двадесетим. У свету у ком је моја прошлост нешто о чему се не прича, јер се очекује да пре њега нисам имала прошлост. То што је он "раздевичио" две своје бивше девојке, две девојке из угледних кућа, то није важно. Он је мушко. То је била њихова слабост, сад нек се ваде како знају и умеју. Ја своју прошлост волим, барем оне делове које сам сама креирала. Причам је. Било ми је забавно. Бићу она бака које ће да прича -еееее, децо моја, кад сам ја била млада... седимо у стану и видимо да тај дан има концерт Хладног Пива у Нишу, и у року од сат времена се организујемо и одемо у Ниш!.. не знате ви данас да се забављате!
Сваки свет сам кројила и кројићу по својој мери, а свет ће да прича... И знам да ће увек бити интересантнија тема с ким спавам од тога колико сам научних радова објавила, али није као да ја могу нешто да урадим по том питању, осим да се не оптерећујем. У сваком случају, често ми кроз главу у последње време пролази пар реченица из Великог Гетсбија,

- „Probudila sam se iz narkoze sa potpuno tupim osećanjem napuštenosti i pitala sam sestru da li je dečak ili devojčica. Rekla mi je da je devojčica, okrenula sam glavu i rasplakala se. ‘U redu’, rekla sam, ‘drago mi je da je devojčica. I nadam se da će biti glupača - to je najbolje što devojka može da bude na ovom svetu, lepa mala glupača.“

Ја се надам да ћу рађати само мушку децу. Без обзира где ће одрастати, одрастаће у мушком свету. Мени само остаје да се надам да ћу од тих мушкараца успети да направим људе једног дана.