Зима овде траје проклетих шест месеци, пола године је хладно, мрачно, депресивно, кукала сам за сунцем и пролећем од марта, била на ивици суза кад је пао снег првог априла , а сада, месец дана касније, не могу да спавам јер ми је претопло. Русија те некако поквари. Сви ти мрзовољни људи те заразе. Свакодневна борба те умори. Стваран свет је тежак. Раније сам писала када сам се осећала добро или лоше, писала сам јер ми је било лакше да схватим шта мислим и осећам кад то преточим у речи на екрану или папиру, а последњих пар месеци сам била преуморна и да пишем. Неинспирисана. Мрзовољна. Надрндана. Бесна на себе, свет и живот што није лакши. Размажена.
Слушам уједначено зујање кулера и једвачујно хркање вољеног мушкарца док гледам како се светло расипа кроз кристални украс ноћне лампе на ове безбојне тапете и схватам да немам разлога да кукам. Он је ту, спава блаженим пост-оргазмичним сном. После скоро годину дана, страст није ништа мања него у прво време. Станчић нам је леп, релативно мали ако поредимо простор на који сам навикла, али пристојан, чист, уредан. Бољи од већине станова овде. Само да могу те глупе, досадне, бледуњаво зелене тапете да променим. Редовно плаћамо кирију и рачуне са хонорарним пословима, нисмо гладни, нисмо ни дужни.... много. А и то ћемо ускоро да вратимо. Он ће ускоро добити држављанство и моћи ће да нађе прави, добро плаћен посао. Све ће бити лакше.
Приближава нам се прва годишњица и ја се увек сетим шта ми је редовно говорио теча Миле око годишњица са свим бившим момцима у последњих десетак година: - "Ааа, већ година? То значи да га стиже рок трајања, сад ћеш опет неког новог јолпаза да нађеш." Теча је углавном био у праву. Ретко који је успео да догура до друге годишњице. Негде на пола пута између прве и друге годишњице би одустајали, уморни од борбе, сажвакани и испљунути небројено пута, сакупили би то што им је остало од муда у џепове, подвили реп и пустили ме да их последњи пут отпустим нежно. Углавном уз сузу у оку, извињење и објашњење да је тако боље за обоје, да није он крив што ја не знам шта хоћу, али да морам да то откријем сама. Није проблем у теби, у мени је. Фуј. Продавала сам скупо те отрцане форе, тако да бих и сама у то поверовала. Батргали су се мало после тога, слали пијане поруке у по' ноћи, а ја сам увек брзо налазила нову наду, нову занимацију, новог дечка. Онда су одустајали. Углавном им је требало по две-три године да крену даље. Мени је углавном требало пар недеља да бих се опет заљубила бескрајно, као први пут.
Недавно сам се сусрела са старом другарицом, мада се неколико година нисмо виделе у истом градићу у ком смо обе живеле и уз кафу у центру Москве, док је на улици беснела олуја у априлу, смо се присећале на оно време када смо се активно дружиле и препричавале шта смо успут пропустиле. Она се након сат-два мојих покушаја да ових пар година сажмем и некако испричам како сам доспела ту где јесам насмејала и рекла ми - "Ја да хоћу да измислим нешто да бих показала како ми је живот занимљив, ја не бих могла да измаштам оно што је теби спори уторак. Одувек си била таква, и одувек ми је то било фасцинантно, како успеваш да живиш сапуницу из дана у дан." Можда је и у праву. На пример, моја садашња веза је заиста као шпанска, индијска и турска серија заједно. Све има - судбински сусрет, страст, драму, љубомору, заплет, страх, премошћавање културолошких разлика, мирни период па заплет заплета, сузе, смех, велике кораке, удаљавање и поновно зближавање, и све то за непуних годину дана.
Време око прве годишњице је време за преиспитивање. Овај пут, први пут, не питам се да ли сам погрешила, да ли је то онај прави. Питам се да ли смо довољно јаки да изгурамо још једну тешку годину, јер знам да ће и следећа бити тешка. Да ли смо довољно паметни да победимо моју глупу љубомору и његову глупу навику да флертује са азијаткињама на нету? Да ли он може да се носи са мојим ПМС-ом из месеца у месец? Ако то успемо, можемо све.
Последњи пут кад смо се посвађали, мислила сам да ће бити готово. Крв ми је куљала и осетила сам одвратну мучнину у стомаку, љубомора ме је потпуно обузела, желела сам да га повредим на сваки могући начин, да га ударим, да га шутирам и гризем и да му зубима кидам кожу са лица, крв се из стомака сјурила у главу, као да није довољно луда и без тога и речи су куљале напоље. Бацале отров на све стране, док сам ја хистерично бацала његове ствари наизменично на њега и у кофер. Он је стајао испред огледала и бријао се. Без речи и реакције. Ја сам урлала по стану, плакала, ишла из једне просторије у другу, одлазила од њега са трескањем врата и враћала се да додам "још само ово" па трескала вратима поново. Он је гледао у свој одраз у огледалу, без реакције. Демонстративно сам се покупила и отишла, и након неког времена добила поруку.
Написао је много тога, али једна реченица ми је измакла тло под ногама. "Ти не умеш да будеш срећна." Прва реакција је била бес, како ја савршено знам да будем срећна, како дајем све од себе да обоје будемо срећни, бла, бла, сви знају да сам ја срећна, весела и позитивна особа, бла, бла, бла..... А шта ако је у праву.... Сви бивши кренули су да ми пролазе пред очима. Слике како им исисавам срећу и енергију јер ме нервира што нису довољно јаки. Довољно мушкарци. Што ме пуштају. Шта ако сам ја заиста таква? Ако је то све што ја на крају дана доносим? Дам ти да осетиш неописиву срећу, и онда ти је отмем и уништим је пред твојим очима? Сва срања, сви комплекси из детињства, сви моменти кад нисам испунила нечија очекивања вратили су се у моменту и нисам могла да дишем. Шта ако JA нисам у стању да усрећим мушкарца? Истрчала сам из метроа на првој следећој станици и вратила се кући да докажем да то није истина. Себи више него њему. Овај пут ја сам се вратила подвијеног репа. Љутио се с правом, неко време, али не бих ја била ја кад не бих знала савршено да вртим тим својим репом и учиним да заборави лоше дане. За сад ми добро иде, и овај срећни јолпаз не иде никуда... Овај пут, теча не би био у праву.
