Mrak je naša boja...

Prokleta kiša. 
Počela je da pada tokom noći, dok sam bila na poslu i uhvatila me potpuno nespremnu. Ma kiša je slaba reč, ovo je prokleta provala oblaka koja ne na merava da stane! Jebeš ga. Prvi put mi dođe da se stvarno skockam za posao i eto šta se desi! Od skora imam novi posao i mada radim u oblasti prodaje, zapravo se bavim plemenitom delatnošću - prodajem sreću. U velikoj kancelariji ispunjenoj žamorom nas prodavaca sreće i svom malom radnom prostoru, ispred računara sa slušalicama i mikrofonom, cele noći prodajem sreću ljudima na drugom kraju sveta – uglavnom muškarcima. Javi se i poneka žena, mada one traže nešto drugo. Muškarci žele da kupe sreću kroz orgazam, plaćaju i više nego što treba da dobiju tvrd kurac, onoliko tvrd koliko je moj glas mekan, šuškav i vlažan.  Žene traže nešto da im ublaži bol. Da im odagna anksioznost. Da zaborave na glavobolju, da umrtve dušu i osećaje. Da tako stignu do sreće. Muškarci i žene, svako na svoj način leči svoju tugu, a ja sam tu da menjam ton i reči kojim ću im se obratiti onoliko uspešno koliko u prvih par sekundi procenim šta im treba. Sa zadovoljstvom im pomažem i vraćam se svakog jutra kući suvih usta i utrnulog dupeta, ali dignute glave. Ovog jutra po kiši, kao Pepeljuga 21. veka, u tanušnoj i od kiše polu-prozirnoj koktel haljinici i satenskim sandalama koje šljapkaju po barama. Potpuno neprikladna za vreme i mesto, sada i spolja kao što sam oduvek bila iznutra. Prolazim pored autobuske stanice na kojoj sedi nekoliko alkoholičara koji su tu, na toj stanici, celu zimu prezimeli, pored kojih svakodnevno prolazim i jedan ustaje i dobacuje mi:

 –Devojko, da li Vam je potreban muž alkoholičar?

- Ne hvala, jedan mi je bio i više nego dovoljan za ceo život.... - odgovaram sa osmehom. Kad bih barem znala čemu se smejem. Sebi, verovatno. Od tog jednog sam otišla odavno, mada samo telom. Srce mi je u zatočeništvu već deset godina. A sada sam ga ponovo našla, u očima potpunog stranca.

Njega sam upoznala pre svega nekoliko dana. Najnovijeg posetioca mog međunožja. Nakon dva dana poznanstva pojebali smo se prvi put. Na prvi pogled, znala sam da će se to desiti. Veoma lako smo se dogovorili, kao da se dogovaramo da odemo do trafike po cigarete. Eto, toliko jednostavno.

- Jel se viđaš sa nekim ovde?

- Ne. – odgovorila sam kratko. –U ovom prokletom milionskom gradu je praktično nemoguće naći upotrebljivog muškarca.

- Kako to misliš, upotrebljivog? Za šta?

- Za bilo šta.... Za to da poželim da ga sutradan pozovem, za početak.

- Pa zar je moguće da im svima nešto fali?

- Ne znam, moguće je, očigledno. Uostalom, nije samo do njih, verovatno. Do mene je. Imam specifične i visoke kriterijume.

Istog momenta, kako sam to izgovorila, prosto sam mogla da vidim onu lampicu iznad njegove glave koja se uključila, sa neonskim natpisom „CHALLENGE ACCEPTED!“. Visoki kriterijumi? Maco, sada ću ti pokazati koliko ih ispunjavam – bilo je ispisano na svakom milimetru izraza lica sa kojim mi se obratio...

- A je li? Intresantno.... A šta je to toliko „specifično“ što tražiš?

- Pa ne znam sad kako da ti objasnim..... Hm... Komlikovano je. Kao i ja, uostalom.

- Pokušaj da mi objasniš na primeru. Sa brojem telefona.

Osmehnula sam se na to, pomalo iznenađena tom dozom samouverenosti i ispisujem svoj broj na ceduljici. Dajem mu je bez reči, čak ga ni ne gledam. Samo je spuštam na sto pored sebe sa osmehom, dok krajičkom oka vidim njegovu ruku kako je nepogrešivo uzima, mada i on gleda na drugu stranu.

- A gde je moj primer?

- Hm... moram da ti priznam da sam pomalo zatečena. A to mi se ne dešava često....

- Dobro.  – okreće se i nastavlja da radi ono što je radio do tada.

Nastavljam i ja da radim svoje. Pomalo razočarana, moram da priznam... Ok, nadala sam se da će ova igra duže potrajati, da neće tek tako da odustane, ali nije ni bitno. Par minuta kasnije, bez reči i pogleda, ispred mene spušta ceduljicu na kojoj su ispisani vreme i mesto. Vrlo jednostavno. Istovremeno, stiže mi sms sledeće sadržine – Bićeš tamo. Ja ću doći.

To je sve.

Osećam damaranje u utrobi, i čini mi se da se miris mojih feromona širi celom prostorijom, da se svakom muškarcu u mojoj okolini nesvesno šire nozdrve dok upijaju mirise sokova u kojima se već kupa ova prokleta kurva među mojim butinama. Prebacujem se sa noge na nogu, stiskam ih i prekrštam jer osećam da se vrelina iz mog međunožja kroz utrobu razliva celim mojim telom i da stiže do lica koje počinje da crveni, dlanova koje se znoje, jezika koji zapliće, pokušavam da je ućutkam i umirim, ali potpuno bezuspešno. Ona uživa u ovoj ludoj predigri, u tome što je sve toliko savršeno jednostavno i pogrešno i ispravno u isto vreme, i jebe joj se što bih ja da iskuliram celu tu situaciju. Samo joj se jebe. A on je muškarac, pravi muškarac koji zna da kaže pravu stvar, posle toliko vremena. Nije me pitao. Nije rekao da će on biti tamo pa da ja dođem....ako želim. Naredio mi je. Kao da zna da mi od toga momentalno proradi inat, ali i ovlaže gaćice.

Prokleti minuti, koliko sporo teku, najradije bih ga zaskočila sada i ovde, ali pristala sam da igram ovu igru bez reči, znam da zna da ću biti tamo jer mi je tako rekao, da ne moram ni da mu potvrdim, i znam da moram da poštujem njegova pravila. Bez pogovora. Potpuno pokorno.

Nalazimo se na dogovorenom mestu. Pustila sam ga da me čeka par minuta, umem i ja da se igram, mali moj. Nisam baš tako lak plen. 

Naše tajno mesto nije lepo ni romantično. 

Jebemo se u wc-u. 

Ambijent ide uz nas. Prepoznali smo se po smradu. Onom koji ne osetiš u nozdrvama, već prepoznaš u očima.  Zaudaramo na bol, na razočaranje, na truljenje duša. To mrtvilo koje smrdi u njemu je zamaskirano preteranom lažnom ravnodušnošću u pogledu, moje preteranim lažnim optimizmom, a oboje se iz sve snage trudimo da verujemo u naše maske.

Dočekuje me bez reči, jednim pokretom mi zadiže haljinu u stavlja ruku u gaćice, dok drugom grabi ka sisi. Izaziva me poljupcima, uzmičem mu, okrećem glavu, uzvraća mi istom merom, grizemo se i grebemo još u hodniku ispred vrata, i tako isprepleteni nespretno stiskamo kvaku i ulazimo u naš smrdljivi ambijent. Navlači rezu, ja spuštam tašnu na prljavi pod i u očima mu prepoznajem isti onaj bes koji sam već jednom videla. Isti onaj zbog koga sam i dospela ovde. Davi me jednom rukom, stiska mi vrat i ne dozvoljava da dišem, dok drugom uklizava u centar moje slabosti. Uživa u moći koju ima nadamnom, a ja mu se potpuno predajem, tom naizgled strancu u mom životu. 

Nismo mi stranci, znamo se jako dobro, samo nismo do sada imali prilike da se sretnemo. 

Gušim se, boli me i vrti mi se u glavi, ali se ne opirem. Imam utisak da bih ga pustila da me ubije u ovom usputnom WC-u, ali iz nekog neobjašnjivog razloga znam da neće. Verujem mu. I kroz izmaglicu svesti mi prolazi to koliko zaista nisam normalna. Nestrpljivim i drhtavim pokretima mu otkopčavam kaiš i pantalone, i konačno ga uzimam u ruku. Osetim ga kako raste i pulsira u mojoj ruci i nesvesno grizem usnu u želji da ga osetim i okusim. Kao da zna, popušta stisak šake sa mog vrata, prelazi šakom preko mojih poluotorenih usta, stisak premešta na moju kosu i spušta me na kolena, a ja ga sa zahvalnošću ljubim, ližem, usisavam celog u usnu duplju, pokušavam da isisam svaku kapljicu iz njega, da na nepcima osetim taj ukus, da ga prepoznam u podsvesti. Taj ukus greha i prljavštine i njegov miris mužjaka me celu obuzima i kao cunami briše svaki preostali trag zdravog razuma. Kao dve životinje u teranju kojima nije bitno ništa drugo nego da daju oduška svojoj želji, dajem mu se oslonjena dlanovima na hladne pločice, nekontrolisano se kukovima nabijam na njegovu tvrdu muškost i osećam kako moji vreli sokovi cure niz njega. Jednom rukom me drži za rame kako bi mi ga još dublje i jače zavukao, dok mu je druga preko mojih usta i utišava krike koje ispuštam. Hvatam mu pogled u ogledalu. Svršavam svom silinom kučke koju su držali zatvorenu u kavezu i konačno pustili na slobodu da optrči nekoliko mahnitih krugova i dopusti prvom džukcu da je zaskoči, vidim grč na njegovom licu i ne skrećem pogled. Hoću da ga gledam dok se zverski prazni u mene. Kroz glavu mi prolazi da jedno drugom ne znamo ni ime. Tim bolje. Nema ni potrebe da znam tako trivijalnu stvar. Znam mu dušu. Popušta stisak, tela nam se razdvajaju. Popravljam razmazanu šminku u ogledalu i nameštam haljinu i kosu. Odlazim drhtavim korakom bez poljupca i pozdrava. Znam da ćemo se ponovo sresti.

Od tada noći provodimo u razgovoru. Susretnemo se ispred našeg kutka za blud u dogovoreno vreme. Uđemo, pojebemo se, upristojimo ispred ogledala, izađemo sa par minuta razmaka i ostatak noći pričamo. O životima, strahovima, emocijama, ljubavima. O smrti i krvi. O ratu. O porodici. O hrani. O samo-sažaljenju i nadi. O veri. O njemu i njoj. Onima koje pokušavamo da izjebemo iz sistema. Onima koje ne želimo da izjebemo iz sistema. Samo dodajemo detalje priči koju već znamo. Nekad se pojebemo i na rastanku. 

Znam da se nikada nećemo zaljubiti jedno u drugo. Da se nećemo maziti u nekom mekanom krevetu sa mirišljavom posteljinom. Zaspati i probuditi se jedno pored drugoga. 

To je za ljubavnike, mi smo prijatelji. 

Nakon samo par dana. 

Više prijatelji nego neki koji dele vreme godinama.

Vreme i onako prolazi. 

Mi delimo mrak. 

On je večit.