Metro

Ustajali popodnevni vazduh  metroa. Ljudi, toiko ljudi, mogla bih da se vozim ceo dan, i samo ih gledam. Ili kao u onom filmu, da mogu da zaustavim vreme, zaustavim sve oko sebe i priđem, dodirnem ih, pipnem im kožu, kosu, tkaninu garderobe. Na stanici na kojoj sam ušla, posle mene ulaze momak i devojka, staju tako da mogu slobodno da ih posmatram. On sa prenabildovanim torzom u odnosu na noge, u teksas bermudama i majici na bratele sa printom američke zastave. Iza prugica i zvezdica na beloj podlozi jasno se ocrtava reljef njegovog tela. U isto vreme mi je i odvratan i prezgodan. Vene po rukama su mu nabrekle,kao i  ramena, mišići vrata, ruku i grudi. Deluje kao napumpani Ken, potpuno neprirodno. Uspevam da podignem pogled sa njegovih sisa koje su valjda veće i od mojih, i vidim lep osmeh, pravilne crte lica, vesele oči... Možda je i najlepši Rus kog sam do sada videla. Pravi Rus, sa svetlo smeđom, skoro plavom kosom, sivo-plavim očima, nizom belih bisera koji čine osmeh neodoljivim. Tako želim da ga dodirnem. Dodiruje ga ženska ruka sa drečavim pink noktima. Ne sviđaju mi se. Nekako su oblika kandži. Preširoki u osnovi, nije lepa ruka, elegantna, damska, gruba je i kvrgava, mada negovana. Vlasnica te ruke je izblajhana plavuša, zgodna, sa silikonskim ustima, karmin joj se slaže sa lakom za nokte i bojom tašnice. Ogromne naočare za sunce joj sklanjaju pola lica, ali vidi se da nije ni lepa ni ružna. I sise deluju nekako veštački, mada možda i grešim. Vitka, ali ne mršava.

Kako ruskinje nemaju celulit? Nisam još ni jednu sa celulitom videla, a nisu sve negovane kao ova. Kaže mi prijateljica da je to zato što jedu mnogo ribe i heljde. Bljak, ali može biti. Moram da odem na anti-celulit masažu čim dođem kući. Ne želim da budem jedina devojka u Moskvi sa celulitom. Šteta, imam mnogo lepše noge od većine ruskinja. Nihove su nekako, stubaste, ne znam... Retko kojoj su butine i listovi tako lepo oblikovani. I kožu imam mnogo lepšu. U odnosu na njihove kože, blede, rozikaste, pirgave, sa neujednačenom pigmentacijom, suve i nekako mrtve, moja izgleda kao da sam odrasla okupana mediteranskim suncem u nekom maslinjaku.

Izgleda kao Barbika. Plavi šorc i brus koji se nazire ispod rozikaste polu-providne majice koja komotno pada, mala pink tašnica sa zlatnom kopčom i tankim zlatnim kajšićem koji pravi jasnu granicu između njenih grudi. Lepe su. Ni prevelike ni premale. Nikako ne mogu da procenim da li su prave. Stoje oslonjeni o vrata metroa, razgovaraju. On je gleda u oči i osmehuje se povremeno. Dok pričaju, rukom koja je sklonjena od pogleda većine putnika je miluje po desnoj nozi i guzi, a onda je snažno uhvati.  Tom prenabildovanom rukom je zgrabi za njeno sočno dupe. Nije mi dobro. Pogled mi je prikovan na tu ruku na dupetu. Ona sve vreme dok razgovaraju rukom prelazi preko njegovog ramena i te nabildovane muške sise. Grizem usnu. Otima mi se jedvačujni uzdah. Ne mogu da skinem pogled sa njih, kao voajer, kao opčinjena, sreća te su toliko okupirani jedno drugim da ne primećuju da ih gutam pogledom. Ona blago podiže nogu, savija je u kolenu i oslanja se o prste i njegovu nogu dok on steže njeno dupe. Podižem pogled i vidim mu želju u očima. I te pantalonice mu deluju fino popunjene. 

Mozak mi radi kao lud, ne mogu da prestanem da ih gledam i svlačim pogledom, oboje. Mislim da su se jebali pre nego što su pošli. Zamišljam to. Razmišljam šta bih najviše volela, da li da se pojebem s njim, s njom ili sa oboje... Hm... Mislim da bih ipak najviše volela samo da ih gledam. Da budem tu, prisutna, da znaju da sam prisutna. Da kao u porno filmu režiram njihov seks. Imam utisak da tačno znam kakav mu je kurac, kog je oblika, veličine, koje je boje, skoro da mogu da vidim vene kojima je prošaran i osetim miris i ukus. Spremaju se da izađu na sledećoj stanici i neki ljudi su mi zaklonili pogled. Dobro je. Najradije bih sebi sručila kofu vode na glavu, ali moskovski metro na žalost nije opremljen hladnim tušem u slučaju nužde, ako neko „too hot“ uđe u vagon, pa pokušavam sama da se smirim, jer mi se čini kao da svi znaju o čemu mislim, da svi vide kako ih pohotno gledam. Usne mi se razvlače u blagi osmeh same, prekrštam noge, stiskam dupe, osetim vrelinu među nogama. Kučka pulsira. Grizem usnu. Moram da skrenem misli, sramota me je svog tog sveta, seks se oseti u vazduhu, opet će se neka budala zakačiti za mene. Stalno mi se nakači neki pacijent! 

Moram da skrenem misli. Moram da skrenem misli. Moram da skrenem misli!!!!! Misli na nešto drugo, bilo šta. Gledaj! Ljudi su uvek gadni, nađi nešto gadno!  Noge devojke do mene, ima tako ružnu, suvu, izgrebanu kožu. Bledu i šućmurastu. Male su joj japanke i prljave pete. Opuštene grudi gospođe u zelenoj majici. Kurje oko. Zguljen lak sa noktiju. Čarape i muške sandale. Čarape i ženske sandale. Crvene muške cipele. Bele prljave muške cipele. Prljave patike. Pretesna trenerka i streč majica na predebeloj ženi. Zašto? Zašto se neko takav tako utegne? Nikada to neću shvatiti... Valjda joj nije bitno. Nisam sigurna da li je to dobro ili loše. Da li su to ljudi koji su toliko samouvereni da ih savršeno zabole šta će ko da misli, ili su toliko nesrećni da već više ne mare za to da se bilo kome dopadnu? Muška košulja na najsitnije majušne cvetiće. Gospode, ne. Gde se bre ovi ljudi oblače!?

 Silazim i ja... prestajem da mislim na njih. Mislim na sebe. Na svoju lepu kožu. Pramenove u kosi. Vatru u očima. Raskošan dekolte. Sad bih pojebala sama sebe. Ili bih se gledala... Ne vredi, neka budala će se definitivno opet zakačiti za mene...