Mrak je naša boja...

Prokleta kiša. 
Počela je da pada tokom noći, dok sam bila na poslu i uhvatila me potpuno nespremnu. Ma kiša je slaba reč, ovo je prokleta provala oblaka koja ne na merava da stane! Jebeš ga. Prvi put mi dođe da se stvarno skockam za posao i eto šta se desi! Od skora imam novi posao i mada radim u oblasti prodaje, zapravo se bavim plemenitom delatnošću - prodajem sreću. U velikoj kancelariji ispunjenoj žamorom nas prodavaca sreće i svom malom radnom prostoru, ispred računara sa slušalicama i mikrofonom, cele noći prodajem sreću ljudima na drugom kraju sveta – uglavnom muškarcima. Javi se i poneka žena, mada one traže nešto drugo. Muškarci žele da kupe sreću kroz orgazam, plaćaju i više nego što treba da dobiju tvrd kurac, onoliko tvrd koliko je moj glas mekan, šuškav i vlažan.  Žene traže nešto da im ublaži bol. Da im odagna anksioznost. Da zaborave na glavobolju, da umrtve dušu i osećaje. Da tako stignu do sreće. Muškarci i žene, svako na svoj način leči svoju tugu, a ja sam tu da menjam ton i reči kojim ću im se obratiti onoliko uspešno koliko u prvih par sekundi procenim šta im treba. Sa zadovoljstvom im pomažem i vraćam se svakog jutra kući suvih usta i utrnulog dupeta, ali dignute glave. Ovog jutra po kiši, kao Pepeljuga 21. veka, u tanušnoj i od kiše polu-prozirnoj koktel haljinici i satenskim sandalama koje šljapkaju po barama. Potpuno neprikladna za vreme i mesto, sada i spolja kao što sam oduvek bila iznutra. Prolazim pored autobuske stanice na kojoj sedi nekoliko alkoholičara koji su tu, na toj stanici, celu zimu prezimeli, pored kojih svakodnevno prolazim i jedan ustaje i dobacuje mi:

 –Devojko, da li Vam je potreban muž alkoholičar?

- Ne hvala, jedan mi je bio i više nego dovoljan za ceo život.... - odgovaram sa osmehom. Kad bih barem znala čemu se smejem. Sebi, verovatno. Od tog jednog sam otišla odavno, mada samo telom. Srce mi je u zatočeništvu već deset godina. A sada sam ga ponovo našla, u očima potpunog stranca.

Njega sam upoznala pre svega nekoliko dana. Najnovijeg posetioca mog međunožja. Nakon dva dana poznanstva pojebali smo se prvi put. Na prvi pogled, znala sam da će se to desiti. Veoma lako smo se dogovorili, kao da se dogovaramo da odemo do trafike po cigarete. Eto, toliko jednostavno.

- Jel se viđaš sa nekim ovde?

- Ne. – odgovorila sam kratko. –U ovom prokletom milionskom gradu je praktično nemoguće naći upotrebljivog muškarca.

- Kako to misliš, upotrebljivog? Za šta?

- Za bilo šta.... Za to da poželim da ga sutradan pozovem, za početak.

- Pa zar je moguće da im svima nešto fali?

- Ne znam, moguće je, očigledno. Uostalom, nije samo do njih, verovatno. Do mene je. Imam specifične i visoke kriterijume.

Istog momenta, kako sam to izgovorila, prosto sam mogla da vidim onu lampicu iznad njegove glave koja se uključila, sa neonskim natpisom „CHALLENGE ACCEPTED!“. Visoki kriterijumi? Maco, sada ću ti pokazati koliko ih ispunjavam – bilo je ispisano na svakom milimetru izraza lica sa kojim mi se obratio...

- A je li? Intresantno.... A šta je to toliko „specifično“ što tražiš?

- Pa ne znam sad kako da ti objasnim..... Hm... Komlikovano je. Kao i ja, uostalom.

- Pokušaj da mi objasniš na primeru. Sa brojem telefona.

Osmehnula sam se na to, pomalo iznenađena tom dozom samouverenosti i ispisujem svoj broj na ceduljici. Dajem mu je bez reči, čak ga ni ne gledam. Samo je spuštam na sto pored sebe sa osmehom, dok krajičkom oka vidim njegovu ruku kako je nepogrešivo uzima, mada i on gleda na drugu stranu.

- A gde je moj primer?

- Hm... moram da ti priznam da sam pomalo zatečena. A to mi se ne dešava često....

- Dobro.  – okreće se i nastavlja da radi ono što je radio do tada.

Nastavljam i ja da radim svoje. Pomalo razočarana, moram da priznam... Ok, nadala sam se da će ova igra duže potrajati, da neće tek tako da odustane, ali nije ni bitno. Par minuta kasnije, bez reči i pogleda, ispred mene spušta ceduljicu na kojoj su ispisani vreme i mesto. Vrlo jednostavno. Istovremeno, stiže mi sms sledeće sadržine – Bićeš tamo. Ja ću doći.

To je sve.

Osećam damaranje u utrobi, i čini mi se da se miris mojih feromona širi celom prostorijom, da se svakom muškarcu u mojoj okolini nesvesno šire nozdrve dok upijaju mirise sokova u kojima se već kupa ova prokleta kurva među mojim butinama. Prebacujem se sa noge na nogu, stiskam ih i prekrštam jer osećam da se vrelina iz mog međunožja kroz utrobu razliva celim mojim telom i da stiže do lica koje počinje da crveni, dlanova koje se znoje, jezika koji zapliće, pokušavam da je ućutkam i umirim, ali potpuno bezuspešno. Ona uživa u ovoj ludoj predigri, u tome što je sve toliko savršeno jednostavno i pogrešno i ispravno u isto vreme, i jebe joj se što bih ja da iskuliram celu tu situaciju. Samo joj se jebe. A on je muškarac, pravi muškarac koji zna da kaže pravu stvar, posle toliko vremena. Nije me pitao. Nije rekao da će on biti tamo pa da ja dođem....ako želim. Naredio mi je. Kao da zna da mi od toga momentalno proradi inat, ali i ovlaže gaćice.

Prokleti minuti, koliko sporo teku, najradije bih ga zaskočila sada i ovde, ali pristala sam da igram ovu igru bez reči, znam da zna da ću biti tamo jer mi je tako rekao, da ne moram ni da mu potvrdim, i znam da moram da poštujem njegova pravila. Bez pogovora. Potpuno pokorno.

Nalazimo se na dogovorenom mestu. Pustila sam ga da me čeka par minuta, umem i ja da se igram, mali moj. Nisam baš tako lak plen. 

Naše tajno mesto nije lepo ni romantično. 

Jebemo se u wc-u. 

Ambijent ide uz nas. Prepoznali smo se po smradu. Onom koji ne osetiš u nozdrvama, već prepoznaš u očima.  Zaudaramo na bol, na razočaranje, na truljenje duša. To mrtvilo koje smrdi u njemu je zamaskirano preteranom lažnom ravnodušnošću u pogledu, moje preteranim lažnim optimizmom, a oboje se iz sve snage trudimo da verujemo u naše maske.

Dočekuje me bez reči, jednim pokretom mi zadiže haljinu u stavlja ruku u gaćice, dok drugom grabi ka sisi. Izaziva me poljupcima, uzmičem mu, okrećem glavu, uzvraća mi istom merom, grizemo se i grebemo još u hodniku ispred vrata, i tako isprepleteni nespretno stiskamo kvaku i ulazimo u naš smrdljivi ambijent. Navlači rezu, ja spuštam tašnu na prljavi pod i u očima mu prepoznajem isti onaj bes koji sam već jednom videla. Isti onaj zbog koga sam i dospela ovde. Davi me jednom rukom, stiska mi vrat i ne dozvoljava da dišem, dok drugom uklizava u centar moje slabosti. Uživa u moći koju ima nadamnom, a ja mu se potpuno predajem, tom naizgled strancu u mom životu. 

Nismo mi stranci, znamo se jako dobro, samo nismo do sada imali prilike da se sretnemo. 

Gušim se, boli me i vrti mi se u glavi, ali se ne opirem. Imam utisak da bih ga pustila da me ubije u ovom usputnom WC-u, ali iz nekog neobjašnjivog razloga znam da neće. Verujem mu. I kroz izmaglicu svesti mi prolazi to koliko zaista nisam normalna. Nestrpljivim i drhtavim pokretima mu otkopčavam kaiš i pantalone, i konačno ga uzimam u ruku. Osetim ga kako raste i pulsira u mojoj ruci i nesvesno grizem usnu u želji da ga osetim i okusim. Kao da zna, popušta stisak šake sa mog vrata, prelazi šakom preko mojih poluotorenih usta, stisak premešta na moju kosu i spušta me na kolena, a ja ga sa zahvalnošću ljubim, ližem, usisavam celog u usnu duplju, pokušavam da isisam svaku kapljicu iz njega, da na nepcima osetim taj ukus, da ga prepoznam u podsvesti. Taj ukus greha i prljavštine i njegov miris mužjaka me celu obuzima i kao cunami briše svaki preostali trag zdravog razuma. Kao dve životinje u teranju kojima nije bitno ništa drugo nego da daju oduška svojoj želji, dajem mu se oslonjena dlanovima na hladne pločice, nekontrolisano se kukovima nabijam na njegovu tvrdu muškost i osećam kako moji vreli sokovi cure niz njega. Jednom rukom me drži za rame kako bi mi ga još dublje i jače zavukao, dok mu je druga preko mojih usta i utišava krike koje ispuštam. Hvatam mu pogled u ogledalu. Svršavam svom silinom kučke koju su držali zatvorenu u kavezu i konačno pustili na slobodu da optrči nekoliko mahnitih krugova i dopusti prvom džukcu da je zaskoči, vidim grč na njegovom licu i ne skrećem pogled. Hoću da ga gledam dok se zverski prazni u mene. Kroz glavu mi prolazi da jedno drugom ne znamo ni ime. Tim bolje. Nema ni potrebe da znam tako trivijalnu stvar. Znam mu dušu. Popušta stisak, tela nam se razdvajaju. Popravljam razmazanu šminku u ogledalu i nameštam haljinu i kosu. Odlazim drhtavim korakom bez poljupca i pozdrava. Znam da ćemo se ponovo sresti.

Od tada noći provodimo u razgovoru. Susretnemo se ispred našeg kutka za blud u dogovoreno vreme. Uđemo, pojebemo se, upristojimo ispred ogledala, izađemo sa par minuta razmaka i ostatak noći pričamo. O životima, strahovima, emocijama, ljubavima. O smrti i krvi. O ratu. O porodici. O hrani. O samo-sažaljenju i nadi. O veri. O njemu i njoj. Onima koje pokušavamo da izjebemo iz sistema. Onima koje ne želimo da izjebemo iz sistema. Samo dodajemo detalje priči koju već znamo. Nekad se pojebemo i na rastanku. 

Znam da se nikada nećemo zaljubiti jedno u drugo. Da se nećemo maziti u nekom mekanom krevetu sa mirišljavom posteljinom. Zaspati i probuditi se jedno pored drugoga. 

To je za ljubavnike, mi smo prijatelji. 

Nakon samo par dana. 

Više prijatelji nego neki koji dele vreme godinama.

Vreme i onako prolazi. 

Mi delimo mrak. 

On je večit.

Ramštajn romantika

Znala sam da ću napraviti neko sranje to veče, jer me je nešto teralo da izađem iz kuće. Iz čista mira, jednostavno sam MORALA da odem do grada, pa makar i sama. Da izađem, il' da crknem! Na brzinu sam okrenula par telefona i organizovala nas četiri, seks i grad ekipa, nova diskoteka u gradu sa istim starim facama koje viđam od kako znam za sebe i nekim novim klincima koji su dorasli za diskoteke... Provod-prosek. Ne volim diskoteke. Mnogo se bolje osećam u manjim klubovima gde možeš da ostvariš barem neku komunikaciju sa ljudima, koja je na nekom višem nivou od trljanja u ritmu basa i urlanja imena i šta piješ. Ipak, postojijedno mesto u gradu koje je uvek otvoreno za after-party, mesto u kom sam već godinama kao deo inventara. Kad samo pomislim čemu je sve bio svedok taj mali lokal u potkrovlju... Tu noć mi se nije dalo da odem kući ni posle diskoteke, morala sam da odem tamo. Nas dve smo se pogledale na izlazu iz diskoteke i očima se razumele, pozdravile se sa druge dve drugarice i zajedno krenule na suprotnu stranu.

-Samo da uđemo tamo, da vidimo koga ima.  Jedno piće, ako nije smor i idemo kući. Hajde molim te, mnooooogo mi se ide, ići ću sama ako nećeš sa mnom! Haaaaajde, šta ti fali, nismo sto godina izašle same nas dve tamo, zapravo, skoro nigde ne idemo same od kako si se udala!

-Hajde dobro. Ali samo jedno! -  Sele smo svaka u svoj auto i dogovorile se da ćemo se tamo naći.

Već je prošlo dva ujutru, i malo potkrovlje je prepuno ljudi i dima. Probijam se kroz masu dok mi se želudac skuplja u nervoznu lopticu iz potpuno nepoznatih razloga. Ttražim poznata lica kojima ću se uvaliti za sto u ovoj gužvi, i prepoznajem jednog druga.  Tu je sa nekim poznatim i nekim novim licima, već ih je poprilično za stolom, ali možemo da se stisnemo. Tada upoznajem njega  - novog cimera mog druga. Jaka vilica, čvrst stisak, mutne oči, poluosmeh... simpatičan mi je. Veče curi a mi ustajemo, sedamo, muvamo se po prostoru, odlazimo do drugih stolova, ćaskamo sa poznanicima, jurimo konobara da donese još jednu turu i,  u nekom trenutku se zadesimo nas dvoje, jedno naspram drugog, u gužvi koja kao da namerno steže obruč oko nas. Lepo miriše. Visok je. Ima lepa ramena. Kucnemo se grlićima pivskih flaša, uz moj osmeh i njegov namig. Dino Dvornik peva „Ti si mi u mislima“a mi đuskamo, pijemo i smejemo se. Ne znam da li se flertujemo samo iz zajebancije ili stvarno kroz tu zajebanciju, ali jedno drugom govorimo „romantične“ rečenice tipa  - želim da uronim u plavetne dubine tvojih smeđih očiju i izgubim se u mraku tvoje kose – lupetamo i kidamo se od smeha. Gužva je sve veća, prostora sve manje, i već sam skroz pripijena uz njega. Sa svakom rečju koju mi izgovara u uho, trnci mi prolaze niz kičmu, osećam njegov dah na ušnoj školjki, na vratu. Tu sam, u malom kafiću u ovom glupom gradu gde se svi znaju, imam momka već par godina ali ne mogu da se kontrolišem. Njišemo kukove u ritmu muzike, osećam njegovu ruku na leđima koja me privlači još bliže, kao da želi da me upije u sebe, a onda i poljubac. Ljubi me tu, pred svima, a meni se vrti u glavi, pijana sam od koktela strasti i alkohola, i ne želim da prestane. Ni on ni taj osećaj! Ništa me drugo ne zanima. Grize mi donju usnu, uzma rukom za vilicu i zariva svoje zube u moje usne. Osećam njegove pohlepne ruke na mom telu i nabrekli kurac u pantalonama pripijen uz moj stomak. Dođe mi da se pojebem sa njim tu i sada, tako naslonjena na taj drveni stub, ali ona trunčica zdravog razuma me sprečava u tome. Hvatam vazduh između poljubaca i u tim sekundama govorim sebi „Ponašaj se! Niste sami! Saberi se već jednom, nemaš 15 godina!“ Društvo mu je već izašlo, a on neće da ode bez mog broja telefona.

-Ok. Piši... Cimni me sad da mi ostane tvoj broj.

-Čujemo se uskoro, mala.

Šaljem mu sms dok još verovatno nije stigao ni do prizemlja. Gotova sam.

Sledeće dve noći  sam provela u nervoznom prevrtanju u krevetu, celo telo me je bolelo od želje za njim, nisam mogla da spavam ni sama, a još manje pored svog dečka. Ne mogu, ne miriše kao on, a ja želim da zadržim taj miris u nozdrvama.

Nije dugo prošlo do našeg sledećeg susreta. Ovaj put - kod njega. Zakazujem depilaciju, idem kod frizera, oblačim se kao kurvica iz fetiš pornića – vrtoglave štikle, crne čarape sa čipkanim podvezicama, kratka suknjica na falte i košulja čiji dugmići jedva uspevaju da obuzdaju moje grudi. Vozim do njega i pokušavam da ostanem kul. Videla sam ga jedno veče u gradu, malo smo se ljubili, zašto se ponašam i izgledam kao kurva? Zašto ŽELIM da budem njegova kurva? Ni ne poznajem ga! Hvata me panika, ali ne mogu da se okrenem i vratim, samo dodajem gas da što pre stignem, da što pre prođe ova agonija čekanja. Zvonim na vrata, i u trenutku ne mogu da se setim njegovog lika.  Samo mogu da osetim kako mi usne bride od njegovih poljubaca, kako me grebe njegova brada,  osetim njegov miris i nabrekli kurac, ali lik je nestao iz glave.  Srećom, pojavio se na vratima. Blago se osmehnuo, poljubio me ovlaš i uzdržano, uveo u sobu i ponudio pićem. Mislim u sebi, nisam došla da pijem, došla sam da se jebem, ali alkohol ne može da škodi, pa prihvatam nešto od ponuđenog. Mrzim te prve seksove sa nekim, ne poznaješ to telo, niste još uvek usklađeni, ne umete da se pratite, ali da bi došao peti mora da prođe i prvi.... Ovaj čovek me je doveo ovde da me muči! Ćaska, menja kanale, kao zanima se za moj život i stavove, dok ja nervozno prekrštam noge ne bih li ućutkala gladnu zver, ne bih li je obuzdala da me ne rastrgne iznutra u nedostatku kurca da utoli njenu glad. Sve mi je u magli, tutnji mi u ušima, a on nastavlja svoju torturu.

Mazi me po nozi nonšalantno dok pričamo, a ja koristim poslednje atome snage da iskuliram, ne zgrabim mu ruku i zabijem je u svoje međunožje i dajem sve od sebe da ostanem skoncentrisana na priču. Mazi me lagano, golicavo, jedva da me dodiruje vrhovima prstiju, polako. List, koleno, butina, pa opet koleno - jebala te Zana, hoćeš li me pojebati večeras ili si me zvao ovde da ti pravim društvo u gledanju TV-a !? – psujem u sebi. Plejlista vrti album Ramštajna, baš je romantičan... Koleno, butina, penje se... Primećuje da više ne dišem ravnomerno i polako prstom prelazi preko unutrašnjeg dela butine i prepone, pa preko tangica, oseća da su vlažne. Osećam i ja. Jednom rukom me uzima za ruku i privlači k sebi. Počinje da me ljubi i dok mi tom rukom ponovo čvrsto drži vilicu , kao da bih i želela da se otrgnem, drugom sklanja gaćice i pušta sokove koji su čekali samo jedan dodir da poteku u mlazevima. Ne krije koliko ga loži što sam tako vlažna, a ja ne znam šta bih pre. Neću da žurim, volim da se igram. Ustajem, skidam se lagano ispred njega, dugme po dugme, otkrivam mu svoje bujne grudi. Zverski poleće ka njima, grize ih, snažno stiska, ali ga sklanjam sa sebe, puštam i suknju koje je bila samo neuredno zadignuta da padne na pod, i polako se spuštam na kolena pred njim. Svlačim ga, posmatram, milujem deo po deo tela, hoću da uživam u svakom milimetru. Ljubim ga nežno po stomaku, pređem usnama preko još uvek sakrivenog kurca koji sada pulsira i muči se kao što sam ja do sada. Polako, nigde ne žurimo, zar ne? Malo i ja tebe da mučim...  Skinem mu i taj poslednji deo odeće koji je stajao između nas, uzmem ga u ruku i gledam. Lep je, stvarno je lep. Oblik, boja, sve mi se sviđa, zaista ću uživati u ovome. Sa zadovoljstvom ga obuhvatam usnama i milujem jezikom, pušim ga i nežno i halapljivo, dok me u jednom trenutku njegove ruke nisu zgrabile za glavu, podigle uz bolni poljubac sa kolena i smestile u njegovo krilo. Još uvek sam u gaćicama ali nema vremena za svlačenje, moram da ga osetim u sebi odmah, iste sekunde, i samo ih pomeram sa strane dok sedam na njega. Gospode bože, pa ovaj je po mom kalupu pravljen! Svaki milimetar naših tela se uklapa, kao delići slagalice koji dolaze na mesto, i u tom trenutku svet prestaje da postoji. Samo naša isprepletena tela, koja savršeno skladno funkcionišu, kao da smo se jebali kroz sve prethodne živote, kao da smo vežbali vekovima! Prepuštam telu da me vodi, i u ritmu se nabijam na taj tvrdi kurac, moje telo ga halapljivo guta dok ja stenjem i ječim i čupam kosu. Šta je ovo, zašto je ovoliko dobro, kako je moguće da mi svaki jebeni pokret toliko prija!?! Bilo je i većih i manjih i debljih i tanjih, ali ni jedan mi nije ovoliko prijao! Ustaje sa dvoseda dok se ja nogama hvatam za njegov struk, ne želim da ga ispustim ni za sekundu, i prenosi me na dušek na podu, koji treba da ima funkciju kreveta. I dalje ga grlim i rukama i nogama dok vrištim od strasti i nadam se da neću pasti u nesvest pre nego što se ovo ludilo završi, a naša tela kao da nemamo nikakvu moć nad njima i da sama znaju šta treba da rade, nastavljaju da vode ljubav na tom dušeku. Istovremeno dolazimo do orgazma uz životinjske krike, nisam sigurna da li se cela zgrada trese ili smo to samo mi, želim da se utisnem u njega što dublje, da noktima, zubima, svojom kožom prodrem u njegovu kožu, da nestanem u njemu i on u meni. Hoću da se dezintegrišemo u orgazmičnu eksploziju atoma, i da se svaki taj atom pojebe sa drugim atomom u ovoj orgiji ludila i slatkih sokova koji kuljaju iz nas i ispunjavaju sobu mirisom seksa.

Ima ona izreka, da ostali sviraju a Ramštajn pali. Ne znam da l' je do muzičke podloge, hemije ili nečeg petog, ali upalilo je, definitivno. Ova stvar sa plej liste je već bila večeras, možda i više puta, nemam pojma koliko je vremena prošlo od kako sam stigla. Ležimo i dišemo na tom dušeku na podu. Ili se barem trudimo da dišemo. Ja na njegovim grudima, pored srca. Čujem kako besno udara, pravo meni u bubnu opnu. Osetim i moje kako tutnji. Šta ga je snašlo, mučeno moje srce... Ono ne može da shvati da je to samo seks. Besno je na mene što mu govorim da je sad vreme da ustanem, zapalim cigretu, saberem se i odem kući. Ono hoće da ostane. Ležim tu, na njegovim grudima još uvek i proklinjem dan kad sam ga srela, mada ne mogu da skinem blaženi post-orgazmični osmeh sa lica. Znam da ovo ne može da izađe na dobro. Ovo će morati da boli, pre ili kasnije, ako ništa drugo - onda zbog ravnoteže u kosmosu. Svako zadovoljstvo ima svoju cenu, ne želim ni da razmišljam sada koliko ću ovo skupo platiti... Ali ako treba da se 'mre, ja ću da odem junački, sa nogama visoko na njegovim ramenima. Barem ću umreti sa osmehom...

Čke moskovske, ili, zašto su danas devojke ljute

Pre neki dan sam sa mojom dragom lujkicom švrćkala guzu po Moskvici... Dočekalo me je proleće, dan u pola deset uveče kad sam se vratila sa prazničnih krkanluka iz drage mi domovine, pa sam bila taaaaaako  puna prolećne energije i raspoložena da se pridružim milionima ljudi na ulicama. Skockane cice, previše bradavica koje ponosno bodu oči ispod laganih tkanina za početak maja u sred grada za mene, malu "provincijalku". Mislim da sam za jedno poslepodne videla više bradavica nego za sve majeve do sad u mom pređašnjem životu u rodnom gradu! Oduševljena sam, sutra oblačim onaj top a bruseve odlažem sa zimskom garderobom!  Mnogo šarenila i dugih večernjih haljina u kasno popodne... To je Moskva. Gledam ljude na ulicama i dalje kao da sam juče stigla, obradujem se kad prepoznam lik koji sam već negde srela u ovom milionskom mravinjaku, uživam u svom tom šarenilu i različitosti.

Slušala sam toliko muških priča o prelepim ruskinjama, možda sam zato tako razočarana njima. Možda sam očekivala suviše, neke divne, prelepe vile, plave kose i svelte aristokratske puti, a zatekla sam prosečne žene, natprosečno nadmene, uglavnom ne preterano lepo građene, blede i pirgave k’o šugavi pilići. Zato kada dođem u Srbiju za praznike, tri dana samo idem ulicama, osmehujem se ljudima i govorim: “kako smo leeeeeeepi, mnogo smo leeeeepi”. Pitam se koliko su različiti pojmovi lepote muškarcima i ženama? Prolazim pored preskupih izloga. Vidim svoj odraz.  Moja ravnica me je lepo oblikovala, dala mi zanosne obline, meku kožu, na neki način i egzotičnu lepotu, mešavinom krvi svih onih koji su protutnjali ovim prostorima i završili smućkani u ovom mom luckastom sistemu. Samopouzdanje skače. Očima se osmehnem slatkom momku koji nailazi. Osmehnuo se i okrenuo za nama. Moja draga lujkica promnjauče "Mmmmmmmmm, mačkice, nije loš, nije loš". Nasmejemo se i nastavljamo priču....

Spuštamo se iz centra do reke, gulimo štikle do nekog fensi, urbanog, hipsterskog kafea i ćaskamo moja draga lujkica i ja o muškarcima, kurčevima, braku, budućnosti. Pita me šta je za mene brak.

-Nisam sigurna. Zajednica dvoje ljudi koji se međusobno poštuju i imaju dobru komunikaciju i zajedničke ciljeve u životu. Eto.

-Ništa ljubav, bajka, ovo-ono?

- Ljubav dođe...Voliš čoveka koji ti pruža lep i srećan život. Što da ga ne voliš... Voliš ga duže i iskrenije od onog koji ti pruža strastvenu romansu od 30 meseci i hipotekarni kredit narednih 30 godina, uz razmišljanje da li da deci platimo matursko veče ili ekskurziju, jer nemamo para za oba,  a vrata ne otvaramo nikome ko ne zna tajno kucanje jer očekujemo da nam nose stvari zbog neplaćene TV pretplate, jeb’o ih Tijanić... Ali mi se volimo, baš divno! Važi! Sve se plašim da pljušti ljubav u takvim brakovima…  Verovatnije je da pljušte psovke i svaljivanje krivice.

Zatim isplivava i “ono” pitanje, koje verovatno svakoj ženi prođe kroz glavu kad upozna nekog super frajera:  šta ako je sve savršeno ali on nije dobar u krevetu, ako te ne loži, ne privlači, a sve drugo štima? Šta onda... Da li kažeš i njemu i sebi - izvini, ali ja to ne mogu, to nije to, odrekneš se svega i nastaviš da živiš sama u veri da ćeš naći onog muškarca koji će da ima sve - da te ispunjava i emotivno, i seksualno, i da ti odgovara kao čovek i “humorista” što bi rekla moja R, da dovoljno zarađuje za lagodan život, ili možda odlučiš da prećutiš, glumiš orgazme, potrudiš se da on bude srećan u bračnoj postelji a ti sebi nađeš nekog sa strane ko te s vremena na vreme odvali od kurca, onako da ti se tresu i noge i ruke dok čupava, mokra i zadihana pališ cigaretu posle ludačkog seksa... Na to ne znam da odgovorim, ni sebi....Nekako se nadam da se to meni neće desiti, da je to jedna od onih stvari koje se uvek dešavaju drugima…  Postoji i treća, za mene neprihvatljiva ali za mnoge najrealnija opcija - vremenom ubediš sebe da seks i nije toliko bitan, da je normalno da s vremenom izgubiš želju, ma šta one žene lupetaju o nekim orgazmičnim zemljotresima, to ima samo na filmu. 

Ja znam da ne moram da brinem, ja sam ljubav svog života već imala, vrhunskog jebača za-ne-daj-bože-slučaj da upoznam tog savršenog muškarca koji baš i nije neki jebač sam isto našla, tu je na telefonski poziv, sad treba da nađem samo još muškarca svog života. Moja draga lujkica se smeje i proziva me da sam elitista, nakon objašnjenja zašto ljubav mog života nije i muškarac mog života.  A ja, ja ne znam šta ću sa sobom. Kada će ovo ludilo da me prođe. Jer, nekako se plašim da ću uvek da budem ovakva.Strahujem i ponosna sam, istovremeno. Odrasla sam, odgovorna, obrazovana, pametna, lepo vaspitana, sve je to lepo, trebalo bi da prihvatim društvene norme i pravila. A šta ja radim? Ja se smejem, ja dišem, plačem, pevam, pijem, pušim, jebem, vrištim, skačem, dišem, tucam se, šamaram, živim, dišem, smejem se, i još dublje dišem i jače vrištim, ne zadržavam dah, ne zatvaram oči, vrištim, orgazmiram, hoću da skačem sa padobranom a plašim se visine, i hoću da ronim a užasavam se dubine i riba, i hoću još da se jebem, da vrištim, da se tresem, da svršavam, da grizem, da grebem, da plačem, da vodim ljubav, da kuvam, da jedem, da pijem, da igram, da živim, da uživam, da trošim, da putujem, da budem slobodna! Da živim! Dišem punim plućima! I da idem u one besne restorane i hotele. Da idem u šoping. Da me nije briga koliko košta jelo na meniju, da biram šta mi se jede, pijem šta mi se pije, sednem gde želim, biram hotel i destinaciju koja mi se sviđa.... Zato moram da prestanem da se zaljubljujem kao kada sam imala 15 godina u luzere sa poezijom i zvezdama u očima i vatrom u gaćama koje ću ja da vučem na grbači, muškarca moram da biram pametno. Kad se već nisam udala mlada, luda i zaljubljena do ušiju, kad sam već ulagala u sebe, svoje obrazovanje i karijeru, da se barem udam pametno. Moja draga lujkica se slaže. Nismo baš oduševljene time, ali to je realnost. Oni dečaci u koje smo bile ludo zaljubljene su divni, ali su dečaci. Nesposobni, neodgovorni, nezreli, nešto im fali, inače bi mi sad jurile sitnu decu po parkovima, a ne vodile diskusije na teme da li je vernost u braku moguća uopšte, a ne samo za nas lujkice, uz preskupi ručak u centru na koji trošimo pare koje nemamo, ali smo ih same zaradile u ovom ludom muškom svetu... Kažu, muškarci se plaše jakih žena. Sreća te smo mi slabe na jake muškarce…

Metro

Ustajali popodnevni vazduh  metroa. Ljudi, toiko ljudi, mogla bih da se vozim ceo dan, i samo ih gledam. Ili kao u onom filmu, da mogu da zaustavim vreme, zaustavim sve oko sebe i priđem, dodirnem ih, pipnem im kožu, kosu, tkaninu garderobe. Na stanici na kojoj sam ušla, posle mene ulaze momak i devojka, staju tako da mogu slobodno da ih posmatram. On sa prenabildovanim torzom u odnosu na noge, u teksas bermudama i majici na bratele sa printom američke zastave. Iza prugica i zvezdica na beloj podlozi jasno se ocrtava reljef njegovog tela. U isto vreme mi je i odvratan i prezgodan. Vene po rukama su mu nabrekle,kao i  ramena, mišići vrata, ruku i grudi. Deluje kao napumpani Ken, potpuno neprirodno. Uspevam da podignem pogled sa njegovih sisa koje su valjda veće i od mojih, i vidim lep osmeh, pravilne crte lica, vesele oči... Možda je i najlepši Rus kog sam do sada videla. Pravi Rus, sa svetlo smeđom, skoro plavom kosom, sivo-plavim očima, nizom belih bisera koji čine osmeh neodoljivim. Tako želim da ga dodirnem. Dodiruje ga ženska ruka sa drečavim pink noktima. Ne sviđaju mi se. Nekako su oblika kandži. Preširoki u osnovi, nije lepa ruka, elegantna, damska, gruba je i kvrgava, mada negovana. Vlasnica te ruke je izblajhana plavuša, zgodna, sa silikonskim ustima, karmin joj se slaže sa lakom za nokte i bojom tašnice. Ogromne naočare za sunce joj sklanjaju pola lica, ali vidi se da nije ni lepa ni ružna. I sise deluju nekako veštački, mada možda i grešim. Vitka, ali ne mršava.

Kako ruskinje nemaju celulit? Nisam još ni jednu sa celulitom videla, a nisu sve negovane kao ova. Kaže mi prijateljica da je to zato što jedu mnogo ribe i heljde. Bljak, ali može biti. Moram da odem na anti-celulit masažu čim dođem kući. Ne želim da budem jedina devojka u Moskvi sa celulitom. Šteta, imam mnogo lepše noge od većine ruskinja. Nihove su nekako, stubaste, ne znam... Retko kojoj su butine i listovi tako lepo oblikovani. I kožu imam mnogo lepšu. U odnosu na njihove kože, blede, rozikaste, pirgave, sa neujednačenom pigmentacijom, suve i nekako mrtve, moja izgleda kao da sam odrasla okupana mediteranskim suncem u nekom maslinjaku.

Izgleda kao Barbika. Plavi šorc i brus koji se nazire ispod rozikaste polu-providne majice koja komotno pada, mala pink tašnica sa zlatnom kopčom i tankim zlatnim kajšićem koji pravi jasnu granicu između njenih grudi. Lepe su. Ni prevelike ni premale. Nikako ne mogu da procenim da li su prave. Stoje oslonjeni o vrata metroa, razgovaraju. On je gleda u oči i osmehuje se povremeno. Dok pričaju, rukom koja je sklonjena od pogleda većine putnika je miluje po desnoj nozi i guzi, a onda je snažno uhvati.  Tom prenabildovanom rukom je zgrabi za njeno sočno dupe. Nije mi dobro. Pogled mi je prikovan na tu ruku na dupetu. Ona sve vreme dok razgovaraju rukom prelazi preko njegovog ramena i te nabildovane muške sise. Grizem usnu. Otima mi se jedvačujni uzdah. Ne mogu da skinem pogled sa njih, kao voajer, kao opčinjena, sreća te su toliko okupirani jedno drugim da ne primećuju da ih gutam pogledom. Ona blago podiže nogu, savija je u kolenu i oslanja se o prste i njegovu nogu dok on steže njeno dupe. Podižem pogled i vidim mu želju u očima. I te pantalonice mu deluju fino popunjene. 

Mozak mi radi kao lud, ne mogu da prestanem da ih gledam i svlačim pogledom, oboje. Mislim da su se jebali pre nego što su pošli. Zamišljam to. Razmišljam šta bih najviše volela, da li da se pojebem s njim, s njom ili sa oboje... Hm... Mislim da bih ipak najviše volela samo da ih gledam. Da budem tu, prisutna, da znaju da sam prisutna. Da kao u porno filmu režiram njihov seks. Imam utisak da tačno znam kakav mu je kurac, kog je oblika, veličine, koje je boje, skoro da mogu da vidim vene kojima je prošaran i osetim miris i ukus. Spremaju se da izađu na sledećoj stanici i neki ljudi su mi zaklonili pogled. Dobro je. Najradije bih sebi sručila kofu vode na glavu, ali moskovski metro na žalost nije opremljen hladnim tušem u slučaju nužde, ako neko „too hot“ uđe u vagon, pa pokušavam sama da se smirim, jer mi se čini kao da svi znaju o čemu mislim, da svi vide kako ih pohotno gledam. Usne mi se razvlače u blagi osmeh same, prekrštam noge, stiskam dupe, osetim vrelinu među nogama. Kučka pulsira. Grizem usnu. Moram da skrenem misli, sramota me je svog tog sveta, seks se oseti u vazduhu, opet će se neka budala zakačiti za mene. Stalno mi se nakači neki pacijent! 

Moram da skrenem misli. Moram da skrenem misli. Moram da skrenem misli!!!!! Misli na nešto drugo, bilo šta. Gledaj! Ljudi su uvek gadni, nađi nešto gadno!  Noge devojke do mene, ima tako ružnu, suvu, izgrebanu kožu. Bledu i šućmurastu. Male su joj japanke i prljave pete. Opuštene grudi gospođe u zelenoj majici. Kurje oko. Zguljen lak sa noktiju. Čarape i muške sandale. Čarape i ženske sandale. Crvene muške cipele. Bele prljave muške cipele. Prljave patike. Pretesna trenerka i streč majica na predebeloj ženi. Zašto? Zašto se neko takav tako utegne? Nikada to neću shvatiti... Valjda joj nije bitno. Nisam sigurna da li je to dobro ili loše. Da li su to ljudi koji su toliko samouvereni da ih savršeno zabole šta će ko da misli, ili su toliko nesrećni da već više ne mare za to da se bilo kome dopadnu? Muška košulja na najsitnije majušne cvetiće. Gospode, ne. Gde se bre ovi ljudi oblače!?

 Silazim i ja... prestajem da mislim na njih. Mislim na sebe. Na svoju lepu kožu. Pramenove u kosi. Vatru u očima. Raskošan dekolte. Sad bih pojebala sama sebe. Ili bih se gledala... Ne vredi, neka budala će se definitivno opet zakačiti za mene...